Instant novinarstvo

      Kako danas proceniti ko je dobar novinar a ko loš? Da li je loš novinar onaj koji ne ume jednako u svim oblastima da izrazi svoje umeće? Ili onaj ko svoju profesiju iskorištava za mutne radnje. Onaj koji piše samo zato što su mu naredili, platili. Onaj koji ne mari koga i čime povređuje u svom tekstu, emisiji. A možda je ipak i jedno i drugo.(?)

      Dobar novinar je izgleda onaj, koji svojim talentom pleni u pisanju svih žanrova, od vesti do reportaže. A da li taj neko shvata, da novinarstvo nije umetnost, već zanat koji se godinama gradi. Prvo si šegrt (čitaj student), učiš, pokušavaš sebe da uvedeš u profesiju kojom planiraš da se baviš. Tu su naravno mentori, koji svojim iskustvom i sposobnošću trebaju da motivišu i unaprede znanje svojih šegrta. Ponekad.

     Danas je teško biti šegrt. Reforma školstva je omanula u svojoj nameri da svoje plodove osposobi za buduće tavorenje u Evropskoj uniji. Želja da budemo ''u trendu'', dovela je do toga da se stvaraju instant profesije. Diploma je nebitna, bitno je kako se posle snađeš i koliko ''debelu'' vezu imaš. Sa novinarstvom ista priča. Bolonjska deklaracija, naravno nedovoljno sprovedena, doprinela je stvaranju prevelike ''umetničke slobode'' u vrstama studija kakvo je novinarstvo. To više nije studiranje, to je surovi ostanak među ljudima podjednako ''talentovanim'', jer naravno metode i ne dozvoljavaju ništa drugo.

     Ne mogu i ne želim takav novinar da budem. Željna sam znanja i dokazivanja. Znam koliko mogu i hoću. Želim prostor za to, onih 7000 dinara kojima sam platila upis mi to garantuju. ,,Evaluacija, morate doći i oceniti profesore i metode'',  hah, nedemokratski potez koji služi samo za jačanje ega pojedinih profesora. Zvučim vam ogorčeno? I jesam. Kako i ne bih bila, kada o novinarstvu više naučim van svog fakulteta. Profesor na predavanju ne ume da privuče pažnju svojim predavanjem, a  asistent se trudi da za 15 minuta objasni suštinu novinarstva i novinarskih formi. A onda od nas očekuju da na svakom zadatku ''zablistamo''. E pa dragi moji profesori, ne ide to tako. Nismo svi talentovani, izvinite.

     Džaba trud i zalaganje, oni su ti koji određuju pravila. Ili ćeš se prilagoditi ili ćete pregaziti. U svakom slučaju gubiš. Gubiš živce, gubiš volju, gubiš motivaciju. A šta dobijaš? Uverenje da si ''loš novinar'' , da nisi ''talentovan''. Naravno da nisam talentovana, jer novinarstvo nije umetnost. Novinarstvo je zanat koji se gradi a ja ću svoj već izgraditi, ne brinite. Kritikujte me, tako ću samo biti bolja. Tačka na diskusiju. 

Status kvo iz očaja

     Kako je jednom čuveni američki režiser, Orson Vels kazao: ,,Um može biti kao padobran, funkcioniše samo kad je otvoren''. Zašto baš njegov citat? Upravo zbog toga, što današnje društvo izgleda kao jedan loše režiran film, koji se publici servira kao bezazleni, distraktivni, paket osecaja ugodnosti. Ali kao i svaki loše upakovan produkt,( da li film ili možda društvo) finalni proizvod je lako kvarljiv. Razuman korak je saniranje načinjene štete.

       Društvo je teško popraviti ali ne i nemoguće. Međutim postoje ona, koja su naprosto prihvatila trenutno stanje- status kvo, a sa takvima, vreme je ključno. Teško je pomeriti se iz tog stanja, teško je, jer pruža neodoljivi osećaj sigurnosti i pripadanja. Nisi ni svestan da problem postoji i negiraš njegovo postojanje , jer i dalje ti je lepo i udobno. Odbijaš promenu, jer zahteva napor, a sve zbog tamo neke neizvesnosti.

     Time, navode stručnjaci, potrebno je usmeriti snage ka toj lenjoj jedinki društva, i doći do prevazilaženje  ustaljenog razmišljanja većine, sa ciljem prihvatanja sveprisutne različitosti. Često citirana premisa sociologa, jeste da promene uvek kreću od pojedinca.

      Alarm nam uključuju, mladi iz Centra za prava deteta, koji ističu, da je skoro 30 odsto mladih u srednjim školama spremno da pretuče druga homoseksualca, petina ih favorizuje etnički čistu državu , dok ostatak uopšte nema pojma koja su njegova prava. ,,Mladima je neophodno da se osećaju i psihički i fizički sigurno'', dodaje Centar.

     Da li nam to mladi poručuju, koliko je ''saniranje'' potrebno našem društvu? Posledice građanskih ratova, doveli su državu do mukotrpne tranzicije, koja je uzela svoj danak. Okvir društva postao je previše uzak i tesan, za sve one ''različite''. Višegodišnja izolacija i slab protok informacija, stvorilo je pogodno tlo za masovno ''razmnožavanje'' stereotipa i predrasuda. Stvoreni su nasilni načini etiketiranja i diskriminacije. Manjinske grupe, su te na koje se sav bes i agresija usmeravaju.

     Odrastanje u takvom društvu nije bilo lako. Mehanizmi delovanja stereotipa i predrasuda već su utkani u svest, i nevidljivo se prostiru se  kroz sve aspekte društva. Ismevati različite pripadnike država, etničkih grupa, veroispovesti, uglavnom kroz viceve, provlači se kao normalno i prihvatljivo. – navode autorke rada ''Ni crno ni belo''- modela za rešavanja problema postojanja predrasuda, i zaključuju, da se društvo nosi razmišljanjem : ,,nismo mi krivi, oni su'', naravno po principu ''okrivi žrtvu''.

     Reforma u školstvu, bitan je reper za pokretanje pravog rešenja za ''konstantno okrivljavanje''. Autorke još smatraju da je veoma važno razvijati alternativne stavove kod mladih, kao glavni oslonac promenama koje nam predstoje. Neophodno je da se mladi osnaže i preuzmu ulogu, kojom će doprineti stvaranju jednog filma, filma sa poukom. Jer kako čuveni filozof Heraklit kaže: svet izgara ali i ponovo se rađa.

Nevidljiva, ali srećna domaćica?

      Da li ste se ikad zapitali, zašto za neke nazive profesija, imamo jednu imenicu, bez obzira kom polu se profesija pripisuje. Imamo ''sudiju'', bez obzira da li se on zvao Marija ili Marko. Put ka rešavanju tog problema, nedavno je postavila  Evropska Unija, kao jedan od uslova za ulazak u zajednicu. U zborniku rodno- senzitivnog jezika nalazi se 2386 imenica ženskog roda, koje se odnose na imena profesija.

     Naime, Evropska Unija zahteva rodnu ravnopravnost u jeziku iliti rodnu senzibilnost, jer nije sudija, već sudinica Marija.

      Ali, da li smo mi morali da čekamo, da nam Evropska Unija  postavi taj zahtev, i da jednako priznamo značaj oba pola? Još od kraja sedamdesetih godina 20. veka,  prvi pokreti ''ženskih grupa'' u Srbiji, pokušale su da ženama daju mesto, koje im ravnopravno pripada. No, tek sa prvim demokratskim promenama 2000. godine, krenuli su prvi konkretni radovi na osnaživanju žena  i njihovoj integraciji u društvo.

      Naravno, koren ovog problema leži u društvenom i kulturnom kontekstu, i običajima koji se tiču žena i muškaraca i njihovim odnosima. Sve se svodi na prevlast onog superiornog(muškarac)  i povinovanje onog inferiornog(žena), što predstavlja posledicu različitih društvenih predrasuda. Ovakve društvene konstrukcije, kao pojavu imaju seksizam u svim oblastima, posebno u javnoj sferi.

     ,, Samo 18% svetskog medijskog prostora, posvećeno je ženama, rezultati su studije analize, sprovedene u sedamdeset zemalja sveta. Trebaće 160 godina da se dostigne 50%.'' (Blic)

      Dakle, najveću ulogu u podupiranju ove pojave, imaju mediji, kao jedni od najvažnijih činilaca u društvu, sa ulogom kreiranja stvarnosti.  Vladajuće predstave, veoma zavise od načina reprezentovanja u medijima. Nadovezujući se na to, medijski sadržaji  jesu odraz postojeće kulture, i upućuju na one grupe koje su dominantne.

     Alarmantna situacije jeste u svim sferama medija. Istraživanja različitih nevladinih organizacija navode, kako se žene i dalje ogledaju kao ''nota razbribrige''. Tekstovi posvećeni njima, prepuni su stereotipnog jezika, koje ih povezuju isključivo za brak, decu i porodicu. Takođe se može uvideti, da je njihovo prisustvo više u fotografijama( čak 10-20% čine žene), koje obavezno izgledaju nerealno, stvarajući opet, neki stereotip koji se nameće društvu. Kada je reč o televizijskim emisijama, istraživanja su pokazala da se one najčešće pojavljuju u ulogama voditeljki, a da se ređe pozivaju u goste kada se raspravlja o ''ozbiljnim temama''.

     S druge strane, pojava interneta potpomogla je iskorenjivanju ovih pojava. Sve je više sajtova koji se bave isključivo tematikom koje tiču samo žena. Zatim, sve je više licenciranih magazina i časopisa, čiji sadržaji prevazilaze sterotipne teme porodice i braka, a čitateljke uvode u ozbiljnije ženske forme. Međutim, postavlja se pitanje, da li je bitno da postoji sve veći broj, koji će se baviti ''ženskim pitanjima'' ili je dovoljan i mali broj onih, čiji će kvalitet biti presudan.

      Po istraživanju Ženskog informaciono-dokumentarnog  trening centra, ''zvanična slika žene'' je:  lepa, bela, heteroseksualna, urbana, a sa druge strane dobra majka više dece, vezana za porodicu. O njihovim pravima se pitaju muškarci, najmanje se predstavljaju u politici i ekonomiji a najviše u subkulturi. O njima se govori kada je reč o aferama i ubistvima, gde su oštro kritikovane i osuđivane. O njima se piše ili se pominju u svega 31% objavljenih članaka u štampanih medija.

      Postojanje snažne, emancipovane, sposobne i obrazovane žene... bačeno je u margine društva. Ali progres je nemoguće zaustaviti, a žene su pronašle način da to saznaju.

U laži su kratki džepovi

    Odluka Ministarstva prosvete da u školskoj 2010/2011. godini, na teret države upiše hiljadu i dvesta Roma na fakultete po izboru, pokazalo se kao veoma loše sproveden projekat. Sve veći broj studenata odustaje od daljeg studiranja, ili je veoma nezadovoljno zbog kako kažu: ''neispunjenih obećanja države''.

      U planu projekta, koje je predstavilo Ministarstvo, svim Romima koji su se prijavili na fakultete po odabiru, bilo je odobreno studiranje. Njima je ponuđeno plaćanje svih troškova: od školarina do prijava ispita.  Međutim, studenti nisu naišli na ispunjeno obećanje, i mnogi su ostavljeni na cedilu.  

,,Rekli su da ćemo imati plaćenu menzu, dom, ispite knjige, sve! Ali ništa od toga. Ja jednostavno, nemam novca za sve to'' navodi studentkinja I.D. koja je napustila fakultet ovog semestra.

     Oni koji su pak, prevazišli finansijske probleme i ostali na fakultetima, naišli su na veliko nerazumevanje i nezainteresovanost profesora.

,,Smatram da profesori uopšte nisu upućeni u to, šta je nama potrebno. Na skali od jedan do deset, ceo program studiranja bih ocenio peticom''.- izrazio je nezadovoljno, student Filozofskog fakulteta, M.P (20)  i naglašava da njegovi  romski sunarodnici, upisuju veoma teške fakultete zbog neinformisanosti, a potom ih napuštaju zbog loše obrazovne osnove. Problem vidi u nedostatku ljudi koji bi se bavili njihovim adekvatnim usmeravanjem.

     Po istraživanju koje je sproveo Centar za Inkluziju Roma, kao i Romski informativni centar, za studente Rome se zahteva ''poseban tretman'',  zbog  kako navode, njihove još uvek, krhke integracije u društvo.  Profesor medijskog prava nacionalnih manjina, Jan Briza, potvrđuje ovu činjenicu  i dodaje: ,,Veoma je važno da se Romima pruži podrška još u predškolskim ustanovama, jer se u praksi pokazalo da su Romska deca, koja su uključena u sistem obrazovanja- počev od predškolskog, postizala dobar uspeh tokom daljeg školovanja.''  Kao odličan primer, navodi predškolsku ustanovu u Kragujevcu, gde Romi, već na početku dobijaju priliku, da odlično savladaju srpski jezik i bez problema završe školu.

   Naizgled važan i velikodušan potez Ministarstva, naišao je i na negodujuću reakciju javnosti.  Studenti, koji ne pripadaju romskoj etničkoj grupi, ovaj potez nazvali su ''čistom diskriminacijom i licemerjem'', jer kako navode, Srbija još uvek nije zemlja, koja je u mogućnosti da određenoj grupi pruža povlastice, dok ostatak naroda ''grca u siromaštvu''.

    Ceo projekat upisa na fakultete, takođe je deo, prve međunarodne inicijative ,,Dekada Roma 2005-2015'', u okviru koje se vlade centralnih i jugoistočnih delova Evrope zauzimaju za poboljšanje socijalno-ekonomskog statusa Roma u oblastima zapošljavanja, obrazovanja i zdravstva.

,,Ožeži-raspali'' nacionalna strategija

Daleke 1789. Godine, Evropa je iz mračnog srednjeg veka i prešla u novu eru. Jasno, u pitanju je Francuska iliti Građanska revolucija. Dan kad se u ljudske živote javljaju, prva prava na izbor tj. Slobodnu volju. Ili, kako je to u istoriji zabeleženo, u Staroj Grčkoj, od strane Perikla: ,,Pravo da ljudi idu svojim putem''. Ovo ujedno predstavlja i prvo, izrečeno poštovanje slobodne volje. Veliki vojskovođa Napoleon Bonaparta, iskoristio je novostečeni poredak tog dela Evrope i svojim vojnim pohodima, propagiranjem donete Deklaracije o ljudskim pravima, prosvetlio svako tlo na koje je kročio. Nažalost, Napoleon nije stigao do Srbije. Dijagnoza stručnjaka, jeste da je Srbija ostala netolerantna na razlike, poštovanje prava i svakako slobodan izbor, naravno, u odnosu na već daleko razvijeniji zapad.

 Kretanjem kroz istoriju ironičan se čini pokušaj bivše socijalne države, da u svoje temelje vladavine ,uvrsti tzv. poštovanje suvereniteta, tolerancije i ljudskih prava, a sa druge strane propagira jednopartijski sistem i nemogućnost postojanja i odabira druge političke opcije.

 Čini se da čovek teži ka nekoj vrsti hijerahije, u ovom slučaju hijerahije vrednosti, jer na osnovu toga, on formira svoj životni obrazac. Najveću ulogu tu igra država, kao vid autoriteta. Rasklimana hijerahija čini da svako ima, svoj ''pogled na svet'', a kao rezultat, imamo vid ''šizofreničarskog društva'', što i te kako može biti posledica burnih 90ih godina. To se može objasniti time, kako je kultura u suštini sistem i metod društvenog života, zasnovan na hijerahiji vrednosti, ona neizbežno predstavlja vezu sa prošlošću a ujedno i vodič za budućnost.

 Kako veza sa prošlošću teško može biti raskinuta, Srbija se danas suočava sa hronično usađenom ''sizofrenijom'' i njenim zatvorenicima. Tako je uspela da se otkaže, pomalo naivna i ishitrena borba za priznavanjem prava, svojevrsnim paradiranjem ulicama, gde iza ćoška vrebaju'' šizofreničari''. Ali nijedno pravo, nije stvoreno tek tako. Svako izboreno i krvlju i znojem, i zalaganjem i besomučnom diplomatijom i zagovaranjem. No, samo paradiranje jeste dokazivanje male koncetracije moći u moru ''sizofreničara'', moći za dobijanjem svojih pet minuta u javnosti. LGBT populacija kao takva nalazi se u asimetričnom položaju u odnosu na svepristutnost i pojavu ljudi ''svakodnevnice''. Odgovor leži u rešavanju te kulturne isfrustriranosti tih istih ''ljudi svakodnevnice'', kojom bi se istisnule etničke i neetničke razlike. Naravno, zdrav kulturni razvoj zavisi od progresa ekonomije. Dakle, sama Parada ponosa, nije samo priznavanje prava homoseksualne populacije već i podstrek u razvoju kulture i stvaranje višeg stepena tolerancije a čiji ishod zavisi od stepena razvijenosti ekonomije.

 Do tog časa, još je dalek put. Još uvek se treba izaći iz tranzitnog stanja, konfuzije koju je ostavila prošlost i tek onda možemo slobodno koristiti: Svi su jednaki i slobodni.

Ovo je još jedan glupi tinejdžerski film

Osnovna škola, njegovi prvi nestašluci, rekli su da je simpatično. Profesoricu iz engleskog podvrgao je ruglu, stavljajući lepak na njenu stolicu. Razred se slatko smejao, bio je heroj. Dobijenu kaznu primio je sležući ramenima, jer on je ipak, ''englesku gusku'' ''naučio pameti'' , zbog toga što mu je dala keca. Ne bih da vas smaram, ali ovo je vid, prvostepenog devijantnog ponašanja.

Svoju silinu i stečenu popularnost, kasnije je popeo na viši nivo. Nagomilano samopouzdanje i želja za daljim ''isticanjem'', obrušila se na one slabije. Njegove hireve i iživljavanja, maltretiranjem na različite načine, trpeli su slabašni petaci,koji su nebrojeno puta, plačući odlazili kući, upravo sa mesta koje se svuda naziva... ''bezbedno'' za decu.

Jednog dana, jedan šestak je plačući došao kući. To nije bio prvi put. Majka je bila previše zauzeta da bi primetila, da sa njenim detetom, nešto nije u redu. Štaviše, niko nije primećivao, ili nije želeo da primeti. Ne zato što se to, tako ''očigledno'' primećuje, već zato, što se podrazumeva u našem društvu, a kao sastavni deo odrastanja. Na tebi je da ''školskom siledžiji'' kažeš ,,PRESTANI!''. Humor, reći ćete. Naravno, ovo je idealan scenario nekog edukativnog filma ,,kako rešiti konflikt, mirnim putem''. Vrlo često, teško primenjiv u praksi, osim naravno u prvoklasnim američkim filmovima i serijama na RTS-u.

Realnost je drugačija. Šestak će biti maltretiran, dok to siledžiji ne prestane da bude zanimljivo. Šestak će se povlačiti u sebe, postati destruktivan, zatvoren i sociopata. Opet poznati scenario, reći ćete, jer viđali smo ga već negde (čitaj: na serijama na RTS-u). Samo što kod nas ''žrtve'' ne postaju potencijalne ubice, silovatelji i otmičari. Pre bih rekla da su problem ovi drugi, kao ovaj sa početka ''priče''.

,,Škola bez nasilja'', počelo je da se propagira,(kad Evropa pritisne, sve se može). Neko je konačno ''pogledao'' kroz stakla, po školskim hodnicima... a školskoj faci je stigla plava koverta. Doduše, ne njemu, već njegovim roditeljima, opštinskim ''budžama'', direktorima bitnih preduzeća. (smeh uz plač). Tata, ugledni direktor, ne može da ima sina koji maltretira decu, on ima sina koji je jak i i borben, on ga je tako vaspitao...ili nije,hm... Sina koji svojim ''isticanjem'', pokazuje svoju jačinu i iziskuje poštovanje, jer tako se ponašaju pravi muškarci. Za školu- opravdanje je pubertet, a za šestaka, period još većeg maltretiranja.

Prirodni poredak, neko bi rekao, jači uvek opstaju a slabiji otpadaju. Ja bih rekla, da neću da budem jaka, ako će neko zbog mene, automatski biti eliminisan. Posle šestaka, bio je opet jedan šestak, pa još jedan. U tim momentima, profesori ''dignu ruke'' i željno isčekivaju malu maturu, naše školske face. Izbacivanje ne dolazi u obzir, zna se čiji je on sin.
Srednja škola, školski prestupi ''srednje teški'': bežanje sa časova, neizmerna količina drskosti, nepoštovanje profesora, kečevi, opet...i tako u nedogled. Majka će reći: ,,ma pubertet, smiriće se on''. A on, gospodin, provalio šta je pljuga. Provalio i da to smeta profesorima, pa prvi svoj cigar' pali pred profesorima. Prva opomena pred isključenje i ćaletovo reagovanje. Osećaj nedodirljivosti raste, kao i broj izostanaka.

Prva čarka sa starijim učenikom, par udaraca... stariji učenik pada na zemlju. On nastavlja da ga udara, a njegova ''nedodirljivost'' raste, ''probija plafon''... On dobija zvanje delikvent, još uvek mlađi, ali ne za potcenjivanje, jer njemu se tek predviđaju, velika dela u dokazivanju muškosti, (Još gora mi je činjenica, da postoje devojke, koje ovakvi momci, neopisivo privlače. No o tome drugi put). Svaku svoju sledeću tuču, uvek je uspevao sam da izazove, a to ne može svako, priznaćete... tako da moramo da mu odamo priznanje, možda orden za hrabrost. Školu nije završio, jer je na kraju ipak, izgubio pravo na školovanje zbog duplog ponavljanja godine. Malo pravde u nepravdi. A više opasnosti na ulici, hm.. mač sa dve oštrice.

Sada, predstavlja strah i trepet, gde god da se pojavi. Njegova nedodirljivot je prešla i na one koji su jači, pa čak i stariji od njega, bili oni doktori ili policajci, nebitno je. Oni su samo mali pijuni, sitne prepreke za dostizanje, neverovatne moći nedodirljivosti, osećaj, koji na njega deluje kao opijum, ili 'pak, životni stil. On vidi hrabrost, a mi glupost i veliki nedostatak edukacije, kako kućne, tako i školske. Sada već, prost tatin sin, koji za Kolumba misli da je novi igrač Chelsia, ima pogrešne ventile, za svoju neizmernu količinu, pogrešno usmerenih testosterona, a svet vidi, kao borbu za dokazivanje muškosti u plemenu. Ovog puta bih samo plakala.

Friends&enemies.com

Dugo je prošlo od mog poslednjeg posta. Stremeći ka tome, da ne izbacim još jedan ''rezime'' rezimirala ono što sam uvek izbegavala. Sa svih strana, dopiru različiti pojmovi prijateljstva. Jedni to definišu ovako, drugi onako. Poenta je da ljudi ne smeju da ostanu sami sa sobom. Jovan Dučić je napisao da, prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro i korisno. Zato ima i tri vrste prijateljstava: iz druželjublja, dobroljublja i koristoljublja. Svi mi posedujemo po jednog takvog, iz svake kategorije. Upravo oni, čine naš život tako raznovrsnim i zanimljivim.
Pa da objasnimo, fiktivno naravno, model za svaku kategoriju. Druželjubiv prijatelj: osoba koja ne pravi bitnu razliku između tvojih vrlina i mana, već ih na interesantan naziv ismeva i od toga pravi zabavu, bez zadnjih namera, naravno. Tu je da te pozove u najbliži pub, na najbolje točeno pivo u gradu a opet da te iskulira kad vidi da ti i nije baš do društva. U tim trenucima, raspoloženje ti podiže kupovinom crnog gumenog čuda, koji verovali ili ne, predstavlja štitnik za zube, jer si nedavno pao i polomio zub. Neprocenjivo. Prijatelj iz dobroljublja, rekla bih da je to onaj iz kojeg se izvlači uzajamna korist. Dobro meni a dobro i tebi, pa bez kompromisa. Sa takvim prijateljima se ne viđaš često(uglavnom na faxu), a po pravilu- prijateljstvo je veće što se manje konzumira. Danas sa takvim prijateljima razmenjuješ skripte i sveže informicije sa fakulteta, ukoliko ti nisi taj od kojeg te informacije potiču. Na stranu to. Prijatelj sa svima nikome nije prijatelj, ma u kojoj kategoriji bio.
Ovde bih uvrstila i prijatelje iz ''prošlog života'', tj. Života pre ulaska u period krajnjeg roka za odrastanje i sticanje nezavisnosti. Dakle, reč je o nevinom tinejdžerskom dobu, kada je ''BFF'' bila često ispisana reč po klupama, kako školskim tako i onim po parkovima. Takva prijateljstva izgleda prestaju, onog momenta kada zajednička interesovanje isčezavaju a životi krenu različitim putevima. Onaj koji odlazi, uglavom živi u zabludi, da će taj, koji ostaje biti uvek tu, bez obzira na ''tekuća dešavanja''. A onda taj što je otišao shvati, da prijateljstvo koje je bilo izgrađeno od ''čašica'' –stakleno i ostaje gnevan i ogorčen na ta neizbežna životna pravila.
Treća kategorija, ali ne i najmanje bitna- koristoljublje. Mnogi bi tu uvrstili i svoje najljuće neprijatelje, ali ja imam jedno drugo objašnjenje. Ko su nam neprijatelji uopšte i kako oni to postaju? Neprijatelji su uglavnom naši prijatelji samo što to oni još uvek ne znaju. Vrlo često nas odvaja samo predrasuda ili neki nesporazum. Neprijatelj je uglavnom u zabludi, da zlo koje bi on naneo, ovaj drugi uradio prvi.Tesla je bio pronicljiv, pa svoj život posvetio strujnim postrojenjima i vakuumskim cevima, a ne ljudima. Nažalost, ne možemo birati ni prijatelje a ni neprijatelje, i jedni i drugi nas pronađu sami, slučajno. Koristoljublje se može jednostavno opisati, kao činjenje usluga ali bez uzajamne koristi. To je osoba, koja bez pardona iskorišćava ovu drugu, za sve svoje potrebe. Uglavnom su to one materijalne stvari,koje od osobe koja daje, čini idealno leglo za druge parazitske koristoljubivce. Stop tome.
,,Dragi moji prijatelji znajte da ne postoji prijatelj na svetu.'' Srećno.

Rezime rezimea

Nikada nisam bila dobra u planiranju, ustvari, u planiranju jesam dobra, ali u ostvarivanju istih, jaako retko. Vodjena time planiranje raspusta sam prepustila neplaniranju i na kraju dobila visenedeljno probiranje i razbiranje utisaka. Nemate pojma, koliko ovo samo znaci, ukoliko vam je zacrtano visemesecno prebivanje u ravnicarskom selu, gde sunce przi gore nego u Africi, gde ljudi nemaju pametnija posla, nego da pricaju ko je koga, kako, gde i kada. Moze to da bude zanimljivo jednom ili dvaput... ali konstatno!Nee, nikako. Vratimo se probiranju mojih utisaka. Exit, nezaobilazna tema vecine mojih kolega, drugova, poznanika i prijatelja. Steta bi bila da ga ja preskocim. Festival tog renomea, zasluzio je pomen i na mom blogu. Prica pocinje ovako: Mesavina tuge, nemoci, besa i ogromne zelje za delicem atmosfere tog dogadjaja,a selo te drzi zarobljenog i tera da sadis kupus, a onda vreme provodis uz daljinski upravljac i uzdises... setno. Ono pocinje. Uzbudjenje raste, telefon zvoni: Natasa, 'oces li ti one propusnice za Exit, ako ne, da ih prodam.''-rece glas sa druge strane telefona.
-,,Sta bre da prodas, dolazim!''-izgovorila sam brzinom svetlosti.Istom brzinom sam se i spakovala i pravac Novi Sad. Mogu vam reci, da se nasa Atina u to vreme pretvora u nesto nesvakidasnje, slatko, zanimljivo i svetski. Imala sam osecaj kao da nismo u Srbiji, kao da nemamo silne probleme sa ekonomijom, infrastrukturom, haskim beguncima, i slicnim kojekakvim baljezgarijama-bili smo deo Evrope. Na kiosku Britanac, fini plavusan, koji je milozvucnim british akcentom zatrazio zvake i vodu. Ma muzika za moje usi.
Na tvrdjavi, efekat Evrope jos jaci i efektniji. Za moj prvi put na Exitu, broj ljudi mi je izgledao milionski. A noc tek pocinje. Od Maina do Fussiona, preko reggae stage-a... pa do ranog jutra na Dance areni. Divim se svojim nogama,ledjima, mozgu, izdrzati do 6 ujutru budan, djipajuci, uf. Zarazna stvar, neverovatno, cini da jedva cekas sledeci put! Eto, sad sam exit-pocetnik, i ponosim se time. Sad jedan klise: pisala bih vam jos, ali ne bi sve stalo. Mada ukoliko me spopadne jos neka seoska dosada i probudi mi skrivenu inspiraciju- pisemo se.

Time passes by...

Otvaram oči, upirem pogled ka stolu tik iznad moje glave. Pogledom tražim to kockasto čudo iz Kine, čiji me otkucaji uvek podsećaju na to, kako vreme ide, leti... a ja nemam moć da ga kontrolišem. Iznad mene je, dominira, naređuje, nameće rokove. Tačno je podne. Ustajem iz kreveta, izlazim na terasu, pogled mi odvlače deca u dvorištu pored, skaču, vrište, igraju se. Raspust je. Lice mi obuzima jedinstven osećaj zadovoljstva, usne razvlačim u širok osmeh. Uspela sam. Nataša 1- Vreme 0.

-Meni si našao da namećeš rokove!? Januarski-down, junski- down. Haaaa!

-Pa da, testirao sam te, da vidim kako ćeš se izboriti sa pritiskom i da li ćeš dokazati da vrediš. Imaš li predstavu koliko ljudi, samo čeka tvoje greške, tvoj pad. Vidim, snašla si se. Za sada.

-Ahahahaha, baš vickasto od tebe. A mene je baš briga šta tamo neki zavidni i besposleni umovi misle.

-Znaš i sama da ti je stalo. Previše te je briga šta okolina misli, ti tako gradiš i održavaš svoj ego. Ego je čini mi se, tvoje najveće blago ali i poražavajuća slabost. Koliko god se trudila, toneš u konformizam.

-Grešiš, ti personifikovani pojmu vremena. Ne bih to tako nazvala.

-Naaatašaaa!

-Doobro, dobro, u pravu si. Ego je taj koji me pokreće, koji mi daje snagu i volju da budem uspešnija i bolja. Nazovi me prepotentnom, ali što sam uspešnija, to me je manje briga šta bilo ko od tih dušebrižnika govori. Mada fali mi, fali mi hrabrosti da budem svoja...

-Izvukla si se, ali šta je poenta celog ovog tvog posta? Planiraš da se hvališ nešto, ili šta?

-Neću se hvaliti. Nije mi interesantno, šta, očistila sam prvu godinu sa prosekom 9,21... big deal. Kad budem osetila posledice sve toga, hvaliću se. - Nego vremenu, šta dalje? Sledeći izazov, moliću. Možda neki poslić u medijima, ha, šta kažeš?

-Kako to misliš? Budi strpljiva. Uživaj za početak. Zar nisi dobila sve što si oduvek želela?! Studiraš ono što voliš, živiš u gradu u kom si oduvek htela da živiš. Imaš društvo i kolege, koje te čine srećnom i zadovoljnom. Svaki dan imaš neki novi izazov, život ti nije dosadan. Šta više poželeti? Neko nema ni to. A ti... nikad zadovoljna.

-Pa, u pravu si... šta više poželeti. Imam čak i porodicu na okupu. Mamu, tatu, sestru... tu su uvek kad zatreba. Oni su moja energija.

-Voliš da zavaravaš sebe nekad, tako?

-Ne znam o čemu pričaš? Zar može da postoji nešto više i lepše od porodice?! Šta još može da mi fali?

-Fali ti on.

Ovo nije obican maturski rad

Ovo nije običan maturski rad, ovo je svedočanstvo, ispisani redovi različitih životnih mogućnosti, neodlučnosti i pravih odluka. Na nama je da odlučimo kakav će ishod tih odluka biti.
Gledam sebe, ta tmurna kancelarija, zagušljiva prostorija iz koje sa svih strana izvire taj čudan miris memle, vlage i budji. Vrućina je, ovo staro zdanje ne podnosi klimatske uređaje. Brišem čelo vlažnom maramicom. Klatim se, a stolica škripi. Sedim za elektronskom pisačom i analiziram dnevnu količinu emisije ugljen dioksida iz Pančevačke rafinerije. Taj miris štipa, boli...a tako je svaki, baš svaki dan. Mučno mi je. Održava me jedino ljubav, ljubav prema onome sto radim. Bila sam na zadatku.
Čini se, vreme brzo prolazi. Juče smo bili deca, sedeli u školskim klupama, mislili ni o čemu. Nedostaje mi taj period, period bezbrižnosti, krajnje naivnosti i zadovoljstva malim stvarima. Nikada nisam verovala u sudbinu, mi sami smo krojači naše budućnosti. Niko drugi, do nas samih ne utiče ono sto nam predstoji. Verujem u karmu, dobru karmu, koja dobro dobrim vraća.
Telefon zvoni: ,,Hitno dođite do merne stanice''- vikao je glas sa druge strane slušalice. ,,Situacija izmiče kontroli, emisija ugljen dioksida je preko dozvoljene! – nastavio je. Uzimam torbu i trčim ka stanici. U glavi mi hiljadu misli, opet je u mojim rukama spona života svih ljudi u ovom mučnom gradu.
Poslednjih srednjoškolskih dana, svi su pričali o tome gde će i šta će dalje. Nikada mi nije bilo jasno, sta je mene vodilo ka ovoj odluci, odluci da upisem fakultet za Ekologiju i zaštitu životne sredine. Nisam to želela, ali nisam želela ni bilo sta drugo. Nije mi se odrastalo, nisam osetila potrebu za donošenjem tako važne odluke. Posle je sve išlo spontano, pustila sam da me reka nosi. Znala sam, da su ekolozi traženi, da je plata velika, i to je bio presuđujući činilac. Nekim slučajem, svi iz razreda smo završili na istom smeru, jer, kao po defoltu, zaštitari uvek na kraju odu u ekologe. I to mi je ublažilo pad, u ovaj svet odraslih. I tako je krenulo. Svi smo znali da će za nas posla uvek biti. Kako sve u svetu ima neki čudan pomalo apstraktni red, naš posao je zavisio od istih onih ljudi koji su bezočno zagađivali našu planetu. Pravili su od nje mulj i istu onu zelenkasto-smeđu smesu sto izlazi iz cevi tih monstruoznih fabrika. Imali smo zadatak. Ja sam imala zadatak.
Stižem do merne stanice, ulazim, srce mi kuca, hoce da iskoči. Imam osećaj da je ovog puta ono najgore. Već smo par puta upozoravali nadležne na mogućnost abnormalne emisije koja pršti iz rafinerije, ali bezuspešno, a nama su ruke bile vezane. Rafineriju je štitila država i kranje moćni ljudi sa kojima nema razgovora. Bila sam besna na sebe, imala sam zadatak, ali ne i mogućnost da ga ispunim. Ulazim unutra, osoblje je izbezumljeno, čujem kako alarmi sa svih strana pište, crvene se od visokih brojeva. Zatvaram oči, isključujem se na momenat. Visok nivo ugljendioksida, daleko iznad granice normale, stari i bolesni mogu umreti od trovanja. Više hiljada ljudi će oboleti. A ja vezanih ruku. Alarmi pište, ljudi izbezumljeno trče oko mene, pitaju me sta da rade, da li da obaveste medije,državu, nekoga! Ćutim, ne znam, želim da nisam tu.
Otvaram oči. Učionica, vesela i šarena, uvek će mi buditi iskre sreće i zadovoljstva. Školska klupa, sva tako išarana i krajnje neudobna, uvek će me vraćati u te bezbrižne dane. Društvo, oni će uvek biti tu, bićemo zajedno na zadatku, spasavaćemo planet, spasavaćemo Pančevo. Bićemo ekolozi, zaštitnici prirodne sredine. Sada, zatvaramo jedno životno poglavlje, a otvaramo novo. Novo poglavlje, sa višim i plemenitim ciljem.

Taj crveni jastuk, izbledelih slova...

Oduvek me je fascinirala ta navika kod ljudi da neka svoja verovanja, priželjkivanja, i predviđanja povežu sa nekim najobičnijim brojem. Dokle ide ljudska kreativnost, pokazao nam je izvesni profesor makroekonomije, Kosta Josifidis, koji je svoje versko opredeljenje usmerio upravo ka brojevima. Imala sam priliku da pročitam delove njegove knjige ''Dno utrobe'', gde je on umesto svakog naslova pesme, stavio broj, upravo zbog značenja koje ono nosi sa sobom. Dakle, numerologija i astronumerologija imaju podjednako manipulativno dejstvo kod ljudi kao i verovanje u Boga. Nazovite ovo tvrdnjom bez argumenata, ali to je jednostavno činjenično stanje. Ljudima je potrebno da veruju u nešto što im makar na trenutak, čini život lakšim, lepšim ili ipak, ne. Poći ću od sebe. Moj život se uvek nekako vrteo oko broja 3(tri). Ali, ako izuzmemo da sve što radim, najbolje uradim iz trećeg puta, onda od tog broja i nije neka korist. Da nije tog jastuka, crvene boje... verovatno o tom broju ne bih ni razmišljala, ovako, izbeći ga je nemoguće. Taj jastuk crvene boje, izbledelih slova. Da, slova su izbledela, kako mozda, od svega onoga što sam mu kazala u tim, retkim trenucima nemoći, tako i od toga, što čak ni na jednom jastuku, ne mogu da traju večno. Doduše, ni u svojim najboljim danima nisu ukazivala na neki duži rok trajanja. Jeftina uteha. Taj jastuk crvene boje, gledam ga svaki dan. Tu je, podseća na neki lep period mog života, ubija svojim prisustvom, pravi od mene mazohistu. Vraća me opet broju 3. Bliži se, podseća, pravi od mene mazohistu, opet.

Nešto iz arhive

Čeprkajući po folderima, slučajno naiđoh na jedno od mojih radova a.k.a novinarskih pokušaja pisanja reportaže. Meni se činilo obećavajućim, onako, s početničke strane, no vi procenite sami. Greške sam i ja uvidela (Uvodna reč u opisu predmeta Novinarski žanrovi). Pa idemo:

,, Nije kome je namenjeno,već kome je sudjeno, 29. decembar, vesti u 15h, RTS: ,,Građani Srbije će Novu godinu moći da dočekaju na Trgu skoro svih gradova u Srbiji, gde će ih zabavljati mnogi izvođači. Ove kao i svake godie, kafići i restorani nude nezaboravan provod u svojim lokalima po veoma "povoljnim" cenama.." Najavljeno je sa velikim iščekivanjem spikera,khm.. A na svim kanalima "zaapanjujuće " dobar program u novogodisnjoj noći. Khm-još jednom. Čini mi se, kao da je svake godine ista priča, ili je mozda čak i gore. Psihički spremajući se za doček na Trgu u NS-u, bivam podložena dobroj našoj staroj –nije kome je namenjeno već kome je suđeno!? Sta se desilo? Vec dugi niz godina, Ng dočekujem u svom rodnom selu u lokalnom kafeu sa istim ljudima svake godine. Htedoh pobeći od te sada vec dosadne rutine i svake godine istog dočekivanja...no to je bila nemoguća misija. ( Sudbina)Selo me je ščepalo svojim hladnim sibirskim rukama i učinilo da putevi zamrznu I autobusi ne dodju a društvo koje je trebalo sa mnom na novosadski Trg, otkaže celu stvar.Trenutak očaja. Ali pomirih se sa sudbinom. Usledilo je klasično tešenje, -Pa ko zna zašto je to dobro. Ispade istina to...ko zna zasto, meni je provod bio odličan. Vratimo se na početak, isti taj lokal, ovog puta je predivno dočarao novogodišnju atmosferu, intimnim I pomalo mističnim osvetljenjem(na iznenađenje svih nas), pićem u neizmernim količinama(iznenadjene #2) I naravno malim ali odabranim društvom(Klasika). Sve to upakovano u najlepši Novogodišnji aranžman odagnalo je onaj osećaj dosadne rutine glatkim potezom. -Nisam mogla dovoljno da se načudim. Ipak, nije najbitnije mesto, već društvo u kom se nalaziš. Oko mene su bili dragi ljudi, koje poznajem dugi niz godina I kojima sam, sa zadovoljstvom tačno u 12h čestitala Ng i poželela im sve najlepše. Lepšeg osećaja, čini mi se, nema. Pravi prijatelji su oni koji tako dugo traju. Sebi sam zaboravila da poželim bilo šta, ali se to sto želim podrazumevalo svakako I bez da sam poželela. ;) Dragi moji, slušaoci, do sledeće godine.'' Odjava i kraj . Emitovano na radiju ,,Zrenjanin'' 2.1.2011.

Mi mladi, dolazimo sa svojim vremenom!?

Čekajući sledeći nalet inspiracije naletela sam na jednu zapostavljenu temu, za koju mi se mehanički javila inspiracija i reči su počele da se ređaju same od sebe. Niko od nas, ja verujem, nije imun na trenutno stanje u našoj državi. Blogove koje ja čitam, najčećšće su inspirisani istim temana. Mladi izražavaju svoje nezadovoljstvo tim putem, trudeći se da pobegnu od realnosti koja ih okružuje. Provodimo puno vremena za kompjuterom, da, naravno, fino nam je ovako ušuškanima u virtuozi facebook-a, tweetera i ostale bande. ,, Na mladima svet ostaje''!? Imam osećaj, da ako još jednom to čujem, pogotovu od nekog političara, izgubiću kontrolu, dići ću revoluciju! Gotovo je sa izrabljivanjem jadnog našeg mladog naroda! Neće mene više jedna isfrustirana tetica u menzi da krivi za to da je loše plaćena i da zbog toga neće da mi sipa kukuruz umesto boranije! Stop tome. Fantaziram naravno. Prošlo je vreme velikih francuskih i ruskih revolucija, mi ne možemo ni stotinjak studenata da okupimo za najobičniji malo proteščić povodom smanjivanja onih odveć malih školarina. Uspevamo da zaustavimo saobraćaj s vremena na vreme i to je to, ništa više. Čujem danas... oni Cecini miliončići koje nam duguje bi bili taman za finasiranje stotinjak studenata, čitavu jednu godinu!Eeej! Kuda ide ova država? Izlizana tema, znam. Ali je tako nepresušno, puna okidača inspiracije. Good for me. Kasnije čujem na sociologiji, društvo može da se menja. Promene počinju na individualnom planu. E pa onda kod nas treba mnogo pojedinaca da se promeni. Tešim se, ,,dokle god ima mraka bice svanuća''... mudro je prozborio Andrić nam Ivo.

Verba non acta?

Nama ženama nikada udovoljiti,sada želimo i reči a ne samo dela.Kažu, 21. vek,doba ekspanzije ženske emancipacije,snage i nezavisnosti, medjutim,nađe se i po koji izuzetak. Taj izuzetak, nazvaću ga mazohistom, upušta se u avanturu zvanu ''zaljubljivanje''. Ono kao, leptirići u stomaku, lepršavost, bla bla...Voleti i biti voljen? -danas zeznut posao. Kao po šablonu, čim se prepustiš tzv. zaljubljivanju, iz istog izadješ: izmrvljen,razočaran, mrziš ceo svet a ne tu osobu koja je i uzrok svega toga.Ono biva nekako izopšteno iz cele situacije... Ne kažem da se ne treba zaljubljivati,štavise...go for it!Ali pažljivo, što je brzo to je i kuso,kažu neki naši preci. Sloow doown girl!Uloge su zamenjene. Oni su sada u ulozi onog što treba da se osvaja non stop. Eh, da je Merlin Monro živa.Da, danas imamo situaciju kada su dzentlmeni retka vrsta, pa se često dovedemo u situaciju da vodimo celu igru a posle se razmišljamo : ''ko je kome tu trebao da otvori vrata?''.Metaforički rečeno,naravno.Ženska emancipacija kažu, šta ste tražile to ste i dobile. Igra je postala ravnopravna. Nemojte misliti da ne znam o čemu pričam, ovo je i te kako moj rejon. - ,,Jao,zasto mi se ne javlja''; ,,Jao,ko zna sta radi'', sve to ide u rok službe. Ali, čemu to?Život postoji i mimo njih, samo to treba na vreme shvatiti. Ne, ovo nije još jedan lajfstajl post, iliti koolumna, nisam ja u tom fazonu...Ja samo želim da sačuvam ženski svet od tih uzurpatora srca, jer ono je krhko i lako lomljivo. Dragi moji čitaoci,zaboravite na duge eseje i teške elaboracije. Ovo sam ja u kratkim crtama.

Back in thA game

Pa,vratih se ja pisanju blogova.Proslo je dosta od mog poslednjeg post-a i mogu vam reci da zalim sto nisam cesce, ovim putem, belezila sta mi se desavalo.Ali prvo da se vratimo na pocetak cele price.Zasto ''Rotkvica''?Neobjasnjivo.Drzala sam u tom momentu salatu od rotkvica i sam taj naziv za blog mi je izgledao veoma simpatican.Impresije za naziv su za sada dobre.A da,zelela bih da se zahvalim svojim kolegama, ciji su me blogerski radovi inspirisali da se vratim na ove staze(pronacice se oni).U medjuvremenu sam upisala Filozofski fakultet,smer zurnalistika,tako da cu ovaj blog iskoristiti za redovno objavljivanja informacija sa istog.Recenicu ''ovde tesko da mogu da budem objektivna'' cu zadrzati, buduci da cu to i moci samo ovde.Dvoumila sam se da li da se vratim pisanju,najvise zbog toga sto se plasim sta cu reci i na koji nacin.Nisam poznata po tome da drzim jezik za zubima i zbog toga uvek izvucem deblji kraj,no ovde cu se potruditi da budem umerena.A ko se mozda se ipak desi da kritikujem,''pravim se pametna'' i prozivam,kome smeta neka vrati istom merom,fali nam blog spisatelja.Cekam sledeci nalet inspiracije.