Taj crveni jastuk, izbledelih slova...

Oduvek me je fascinirala ta navika kod ljudi da neka svoja verovanja, priželjkivanja, i predviđanja povežu sa nekim najobičnijim brojem. Dokle ide ljudska kreativnost, pokazao nam je izvesni profesor makroekonomije, Kosta Josifidis, koji je svoje versko opredeljenje usmerio upravo ka brojevima. Imala sam priliku da pročitam delove njegove knjige ''Dno utrobe'', gde je on umesto svakog naslova pesme, stavio broj, upravo zbog značenja koje ono nosi sa sobom. Dakle, numerologija i astronumerologija imaju podjednako manipulativno dejstvo kod ljudi kao i verovanje u Boga. Nazovite ovo tvrdnjom bez argumenata, ali to je jednostavno činjenično stanje. Ljudima je potrebno da veruju u nešto što im makar na trenutak, čini život lakšim, lepšim ili ipak, ne. Poći ću od sebe. Moj život se uvek nekako vrteo oko broja 3(tri). Ali, ako izuzmemo da sve što radim, najbolje uradim iz trećeg puta, onda od tog broja i nije neka korist. Da nije tog jastuka, crvene boje... verovatno o tom broju ne bih ni razmišljala, ovako, izbeći ga je nemoguće. Taj jastuk crvene boje, izbledelih slova. Da, slova su izbledela, kako mozda, od svega onoga što sam mu kazala u tim, retkim trenucima nemoći, tako i od toga, što čak ni na jednom jastuku, ne mogu da traju večno. Doduše, ni u svojim najboljim danima nisu ukazivala na neki duži rok trajanja. Jeftina uteha. Taj jastuk crvene boje, gledam ga svaki dan. Tu je, podseća na neki lep period mog života, ubija svojim prisustvom, pravi od mene mazohistu. Vraća me opet broju 3. Bliži se, podseća, pravi od mene mazohistu, opet.