Nevidljiva, ali srećna domaćica?

      Da li ste se ikad zapitali, zašto za neke nazive profesija, imamo jednu imenicu, bez obzira kom polu se profesija pripisuje. Imamo ''sudiju'', bez obzira da li se on zvao Marija ili Marko. Put ka rešavanju tog problema, nedavno je postavila  Evropska Unija, kao jedan od uslova za ulazak u zajednicu. U zborniku rodno- senzitivnog jezika nalazi se 2386 imenica ženskog roda, koje se odnose na imena profesija.

     Naime, Evropska Unija zahteva rodnu ravnopravnost u jeziku iliti rodnu senzibilnost, jer nije sudija, već sudinica Marija.

      Ali, da li smo mi morali da čekamo, da nam Evropska Unija  postavi taj zahtev, i da jednako priznamo značaj oba pola? Još od kraja sedamdesetih godina 20. veka,  prvi pokreti ''ženskih grupa'' u Srbiji, pokušale su da ženama daju mesto, koje im ravnopravno pripada. No, tek sa prvim demokratskim promenama 2000. godine, krenuli su prvi konkretni radovi na osnaživanju žena  i njihovoj integraciji u društvo.

      Naravno, koren ovog problema leži u društvenom i kulturnom kontekstu, i običajima koji se tiču žena i muškaraca i njihovim odnosima. Sve se svodi na prevlast onog superiornog(muškarac)  i povinovanje onog inferiornog(žena), što predstavlja posledicu različitih društvenih predrasuda. Ovakve društvene konstrukcije, kao pojavu imaju seksizam u svim oblastima, posebno u javnoj sferi.

     ,, Samo 18% svetskog medijskog prostora, posvećeno je ženama, rezultati su studije analize, sprovedene u sedamdeset zemalja sveta. Trebaće 160 godina da se dostigne 50%.'' (Blic)

      Dakle, najveću ulogu u podupiranju ove pojave, imaju mediji, kao jedni od najvažnijih činilaca u društvu, sa ulogom kreiranja stvarnosti.  Vladajuće predstave, veoma zavise od načina reprezentovanja u medijima. Nadovezujući se na to, medijski sadržaji  jesu odraz postojeće kulture, i upućuju na one grupe koje su dominantne.

     Alarmantna situacije jeste u svim sferama medija. Istraživanja različitih nevladinih organizacija navode, kako se žene i dalje ogledaju kao ''nota razbribrige''. Tekstovi posvećeni njima, prepuni su stereotipnog jezika, koje ih povezuju isključivo za brak, decu i porodicu. Takođe se može uvideti, da je njihovo prisustvo više u fotografijama( čak 10-20% čine žene), koje obavezno izgledaju nerealno, stvarajući opet, neki stereotip koji se nameće društvu. Kada je reč o televizijskim emisijama, istraživanja su pokazala da se one najčešće pojavljuju u ulogama voditeljki, a da se ređe pozivaju u goste kada se raspravlja o ''ozbiljnim temama''.

     S druge strane, pojava interneta potpomogla je iskorenjivanju ovih pojava. Sve je više sajtova koji se bave isključivo tematikom koje tiču samo žena. Zatim, sve je više licenciranih magazina i časopisa, čiji sadržaji prevazilaze sterotipne teme porodice i braka, a čitateljke uvode u ozbiljnije ženske forme. Međutim, postavlja se pitanje, da li je bitno da postoji sve veći broj, koji će se baviti ''ženskim pitanjima'' ili je dovoljan i mali broj onih, čiji će kvalitet biti presudan.

      Po istraživanju Ženskog informaciono-dokumentarnog  trening centra, ''zvanična slika žene'' je:  lepa, bela, heteroseksualna, urbana, a sa druge strane dobra majka više dece, vezana za porodicu. O njihovim pravima se pitaju muškarci, najmanje se predstavljaju u politici i ekonomiji a najviše u subkulturi. O njima se govori kada je reč o aferama i ubistvima, gde su oštro kritikovane i osuđivane. O njima se piše ili se pominju u svega 31% objavljenih članaka u štampanih medija.

      Postojanje snažne, emancipovane, sposobne i obrazovane žene... bačeno je u margine društva. Ali progres je nemoguće zaustaviti, a žene su pronašle način da to saznaju.