Ekspres novinari za nekoliko dana

Jun je mesec i radosni ste što je semestar konačno gotov. Posle položenog predmeta Štampano novinarstvo dobijate zadatak da odradite praksu u lokalnom štampanom mediju, famoznom Dnevniku. Medij poznat po režimskim ispadima u doba Miloševića, vazda predanog samo jednoj strani uz žestoku povredu svih ljudskih i medijskih načela. No kasnije je Dnevnik preuzela korporacija Vac, koja se trudila ali nije uspela da ga pretvori u savremeno transparentno, pluralističko, neutralno i dobro informisano glasilo, pa je Dnevnik ponovo  postao režimsko sredstvo, ovoga puta onih drugih koji su onda bili protiv Miloševića. Nije nego.

Naravno, sve to na stranu, vi morate praksu odraditi u tačno odabranom terminu koji upisujete na dan polaganja ispita. Za odlazak tamo se ne morate posebno pripremiti, jer vas apsolutno ništa zahtevno ne očekuje. 

U eminentnu sivu zgradu na Bulevaru oslobođenja, koja još uvek odiše turbulentnim nam devedesetim stižete u 10 časova. Ulazom u zgradu prolazite pored portira koji vas uglavnom neće primetiti, ali vam je u obavezi da se javite. Kancelarija Novosadske hronike, u kojoj ćete biti raspoređeni, nalazi se na prvom spratu u sobi broj 102. Možda će vas dočekati prazna kancelarije/redakcija, ali ne zamerite – novinarsko radno vreme je fleksibilno. Ali uglavnom bude jedna do dve osobe, kojoj se vi javljate i ulazite u prostoriju gde su smešteni svi novinari, otprilike njih desetak, ukoliko se uopšte pojave. Neko će vas već uputiti da sednete za sto u sredini i čitate novine.

Urednik Novosadske hronike je Vladimir Živković, zamenica urednika je Saška Brzak, a pomoćnica urednika je Zorica Milosavljević. Nikakva sila od uredništva, ali njima se javljate i predajete vesti koje napišete. Od njih troje i dobijate zadatke. Ponedeljkom, kada vi morate da započnete praksu, održava se urednički kolegijum. Tom sastanku vi ne smete da prisustvujete – nisam uspela da saznam zašto.

Pre toga, urednik će vam bubnuti zadatak, kada još niste ni svesni gde ste, i opa, vi na pijaci radite anketu. Na fakultetu vam neće reći kako se anketa tačno radi, niti se ona uopšte spominje kao forma. Ali dobro, snalaženje je majka. Dobićete fotoaparat i idemo, paran broj ispitanika, podjednako zastupljena godišta i pol i eto je anketa. Naravno, uz temu ankete ide i prigodan uvod, objašnjenje problema ili šta vam je već zadatak. Ne zamerite ukoliko sutradan u novinama vidite izmenjen naslov i naravno deo teksta koji mora biti promenjen zbog naslova. Urednik ima maniju menjanja naslova u one neke besmislene, ali eto, to je valjda neki njegov pečat.

Svaki sledeći zadatak je u vidu pisanja sitnih vesti, koje su obično najave, objave, saopštenja, ukratko – servisne informacije o tome kada se kosi trava, koliko košta struja, kada će biti neki događaj i tome slično. Ne očekujte neki poseban koncept tretiranja studenata, jer takvog nema. U redakciji ste samo svoji, ukoliko svojom inicijativom ne stupite u kontakt sa ostalim novinarima, koji to očekuju. Isto važi i za pisanje, slobodni ste da date inicijativu za praćenje nekih događaja, nakon kojih možete napisati svoj izveštaj. Savetujem da se priklonite nekom od novinara koji će vas voditi po terenu. Em što je to idealna prilika da vidite kako stvar izgleda u praksi, em što se tada novinar opusti i kaže vam apsolutno sve što vas interesuje. Tih nedelju dana, shvatićete koliko je izvanredan osećaj posedovati informacije iz prve ruke, pre svih, sedma sila u svakom pogledu.

I tako dan za danom, 5 dana u nedelji. Već trećeg dana, osetićete da ste deo kolektiva u kojoj je atmosfera neverovatno opuštena i gde su novinari pre svega porodica, prijatelji koji kolektivno izlaze na puš- pauzu, redovno obeležavaju sve državne i nedržavne praznike i časte se svakakvim izrazima. Poslednjeg dana, vi neprimetno završavate praksu. Mogu primetiti da ste bili tu i radili nešto, a i ne moraju. Na vama je da li ćete iskoristiti maksimalno to gde ste. Još nekoliko praktičnih saveta za kraj: U WC-u nema sapuna, i većina nosi svoj sopstveni. Nema kafe, osim turske koju morate sami skuvati. Šolja ima, ali uglavnom nisu čiste i moj savet vam je da nosite svoju, koju ćete paziti. Srećno vam ekspres postajanje novinara.

Srpska Džejn Ostin - Mir Jam

  Znate je kao Mir Jam, izvanrednu autorku ekranizovanih romana velike gledanosti  - Ranjeni orao i Greh njene majke, ali je ne znate kao Milicu Jakovljević, novinarku i jednu od prvih boraca za emancipaciju, afirmaciju i prava žena u Srbiji između dva svetska rata.

     Pomalo zaboravljeni, ostavljeni da čekaju idealan trenutak – vraćeni su britko pisani romani čuvene Mir Jam. Vraćena je ona, kao deo vremena, povučena nostalgijom i uspomenama na ono vreme, vreme kada je žena bila ideal čistote, šarma i delikantnosti , a opet borbenosti. Vraćena je opet, ali kao neznanica. Vreme kada je romane uveliko pisala, Milica je već odavno uplivala u novinarski svet, i kroz žurnalistički rad doprinosila  rešavanju problema zapošljavanja i obrazovanja žena.

     Zalagala se da žene dobiju ista prava i dužnosti kao u muškarci, u zemlji gde je muška ruka apsolutno dominirala. Bilo je teško, a prepreka je bilo svuda. Veliki problem je predstavljalo to što je većina ženske populacije tada bila nepismena  i nezaposlena, u potpunosti marginalizovana, no Milica je bila istrajna. Ona je na rafiniran i krajnje blag ali upečatljiv način ukazivala na potrebe žena kroz većinu svojih tekstova. Štaviše, iako je bila urednica modnih editorijala i delova koji su se bavili modom i stilom, svoj pečat je ostavila upravo u tekstovima koji su se bavili suštinskim ženskim problemima. Čuven je njen tekst ''Treba li podići ženi spomenik'', čiji je akcenat bio na tome, da žena treba da bude priznata po bilo kom svom umeću. ,,Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica.'' – govorila je.

   Rođena je u kragujevačkoj gospodskoj porodici, ali je Beograd ipak postao njen grad ubrzo posle Prvog svetskog rata. Kako  joj obrazovanja  nije falilo, bila je jedna od retkih žena koja je u ono vreme francusku i rusku literaturu čitala u originalu. U Beogradu se vrlo brzo snašla u novinskim listovima ,,Novosti'' i ,,Nedeljne ilustracije'' gde je upravo i dobila priliku da se bori za svoje ideale i stvori svoje ime, svoj pseudonim Mir Jam. Znala je koliki je pritisak patrijahalne sredine u kojoj se nalazila, pa su joj tekstovi ipak imali umereniji ton. Umela je da oseti potrebu žena u tom periodu. Zalagala se za instituciju braka, iako je predstavljala feministički pokret u začetku. Podsećala je da žene nisu samo puki objekti želje i razonode već  i majke i sestre sa punim pravima. Posedovala je izražen senzibilitet za rodnu ravnopravnost. Iako je u Nedeljnim ilustracijama pisala o  ženskoj modi, isto tako je i tadašnjoj gospodi govorila o najnovijoj muškoj modi u Parizu.

   Njeni romani, iako pisani sa velikom dozom inspiracije i notama realnog zbivanja, nisu imali nimalo veze sa njenim životom. Mir Jam se nikada nije udavala, iako je ceo svoj život pisala upravo o braku. Dugo je bila u vezi sa jednim glumcem, koji je dugo uzalud godinama prosio. Dokaz da je bila izuzetna spisateljica, liberalnih načela, i spisateljica ispred svoga vremena, pokazuju upravo njeni romani koji su pisani sa velikom dozom erotičnosti za to vreme. Nažalost, svoj značaj kao jedna od pionirki, prvih boraca za ženska prava, emancipaciju i uvažavanje osećanja žena, Mir Jam je dočekala tek sada kada su oči opet uprte u njen lik i delo. Ona je svoj život okončala sama, na ivici bede, bolesna i zaboravljena te 1952. godine. Na nama je jedino da učinimo da njeno delo, i neumorna borba i zalaganje za prava žena ostanu besmrtni.

Iz afekta

Iz afekta pišem, plačem, vičem, komentarišem, brišem...

Iz afekta ljubim. ..

Iz afekta besnim na društvo, politiku, sistem, birokratiju, fakultet, profesore, glupost, nerazumevanje, pritiskanje, neuviđajnost...

Iz afekta grešim i pogađam...

 Pustite me da govorim i reći ću vam, nemojte me sputavati.

Pustite me, iz afekta.

Da napišem ono što osećam mogu sve manje, pustite me da vam kažem, da vam pričam, jer to mogu beskrajno.

Da kažem, uvek imam, jer ćutanje nije zlato. Recite da vas čuju.

 Dobar glas se naširoko čuje. – prazna sintagma, reći ćete. Ali vi ipak...

Kažite, vičite, promenite nešto!

Srećna vam Nova godina sa zakašnjenjem.

Instant novinarstvo

      Kako danas proceniti ko je dobar novinar a ko loš? Da li je loš novinar onaj koji ne ume jednako u svim oblastima da izrazi svoje umeće? Ili onaj ko svoju profesiju iskorištava za mutne radnje. Onaj koji piše samo zato što su mu naredili, platili. Onaj koji ne mari koga i čime povređuje u svom tekstu, emisiji. A možda je ipak i jedno i drugo.(?)

      Dobar novinar je izgleda onaj, koji svojim talentom pleni u pisanju svih žanrova, od vesti do reportaže. A da li taj neko shvata, da novinarstvo nije umetnost, već zanat koji se godinama gradi. Prvo si šegrt (čitaj student), učiš, pokušavaš sebe da uvedeš u profesiju kojom planiraš da se baviš. Tu su naravno mentori, koji svojim iskustvom i sposobnošću trebaju da motivišu i unaprede znanje svojih šegrta. Ponekad.

     Danas je teško biti šegrt. Reforma školstva je omanula u svojoj nameri da svoje plodove osposobi za buduće tavorenje u Evropskoj uniji. Želja da budemo ''u trendu'', dovela je do toga da se stvaraju instant profesije. Diploma je nebitna, bitno je kako se posle snađeš i koliko ''debelu'' vezu imaš. Sa novinarstvom ista priča. Bolonjska deklaracija, naravno nedovoljno sprovedena, doprinela je stvaranju prevelike ''umetničke slobode'' u vrstama studija kakvo je novinarstvo. To više nije studiranje, to je surovi ostanak među ljudima podjednako ''talentovanim'', jer naravno metode i ne dozvoljavaju ništa drugo.

     Ne mogu i ne želim takav novinar da budem. Željna sam znanja i dokazivanja. Znam koliko mogu i hoću. Želim prostor za to, onih 7000 dinara kojima sam platila upis mi to garantuju. ,,Evaluacija, morate doći i oceniti profesore i metode'',  hah, nedemokratski potez koji služi samo za jačanje ega pojedinih profesora. Zvučim vam ogorčeno? I jesam. Kako i ne bih bila, kada o novinarstvu više naučim van svog fakulteta. Profesor na predavanju ne ume da privuče pažnju svojim predavanjem, a  asistent se trudi da za 15 minuta objasni suštinu novinarstva i novinarskih formi. A onda od nas očekuju da na svakom zadatku ''zablistamo''. E pa dragi moji profesori, ne ide to tako. Nismo svi talentovani, izvinite.

     Džaba trud i zalaganje, oni su ti koji određuju pravila. Ili ćeš se prilagoditi ili ćete pregaziti. U svakom slučaju gubiš. Gubiš živce, gubiš volju, gubiš motivaciju. A šta dobijaš? Uverenje da si ''loš novinar'' , da nisi ''talentovan''. Naravno da nisam talentovana, jer novinarstvo nije umetnost. Novinarstvo je zanat koji se gradi a ja ću svoj već izgraditi, ne brinite. Kritikujte me, tako ću samo biti bolja. Tačka na diskusiju. 

Status kvo iz očaja

     Kako je jednom čuveni američki režiser, Orson Vels kazao: ,,Um može biti kao padobran, funkcioniše samo kad je otvoren''. Zašto baš njegov citat? Upravo zbog toga, što današnje društvo izgleda kao jedan loše režiran film, koji se publici servira kao bezazleni, distraktivni, paket osecaja ugodnosti. Ali kao i svaki loše upakovan produkt,( da li film ili možda društvo) finalni proizvod je lako kvarljiv. Razuman korak je saniranje načinjene štete.

       Društvo je teško popraviti ali ne i nemoguće. Međutim postoje ona, koja su naprosto prihvatila trenutno stanje- status kvo, a sa takvima, vreme je ključno. Teško je pomeriti se iz tog stanja, teško je, jer pruža neodoljivi osećaj sigurnosti i pripadanja. Nisi ni svestan da problem postoji i negiraš njegovo postojanje , jer i dalje ti je lepo i udobno. Odbijaš promenu, jer zahteva napor, a sve zbog tamo neke neizvesnosti.

     Time, navode stručnjaci, potrebno je usmeriti snage ka toj lenjoj jedinki društva, i doći do prevazilaženje  ustaljenog razmišljanja većine, sa ciljem prihvatanja sveprisutne različitosti. Često citirana premisa sociologa, jeste da promene uvek kreću od pojedinca.

      Alarm nam uključuju, mladi iz Centra za prava deteta, koji ističu, da je skoro 30 odsto mladih u srednjim školama spremno da pretuče druga homoseksualca, petina ih favorizuje etnički čistu državu , dok ostatak uopšte nema pojma koja su njegova prava. ,,Mladima je neophodno da se osećaju i psihički i fizički sigurno'', dodaje Centar.

     Da li nam to mladi poručuju, koliko je ''saniranje'' potrebno našem društvu? Posledice građanskih ratova, doveli su državu do mukotrpne tranzicije, koja je uzela svoj danak. Okvir društva postao je previše uzak i tesan, za sve one ''različite''. Višegodišnja izolacija i slab protok informacija, stvorilo je pogodno tlo za masovno ''razmnožavanje'' stereotipa i predrasuda. Stvoreni su nasilni načini etiketiranja i diskriminacije. Manjinske grupe, su te na koje se sav bes i agresija usmeravaju.

     Odrastanje u takvom društvu nije bilo lako. Mehanizmi delovanja stereotipa i predrasuda već su utkani u svest, i nevidljivo se prostiru se  kroz sve aspekte društva. Ismevati različite pripadnike država, etničkih grupa, veroispovesti, uglavnom kroz viceve, provlači se kao normalno i prihvatljivo. – navode autorke rada ''Ni crno ni belo''- modela za rešavanja problema postojanja predrasuda, i zaključuju, da se društvo nosi razmišljanjem : ,,nismo mi krivi, oni su'', naravno po principu ''okrivi žrtvu''.

     Reforma u školstvu, bitan je reper za pokretanje pravog rešenja za ''konstantno okrivljavanje''. Autorke još smatraju da je veoma važno razvijati alternativne stavove kod mladih, kao glavni oslonac promenama koje nam predstoje. Neophodno je da se mladi osnaže i preuzmu ulogu, kojom će doprineti stvaranju jednog filma, filma sa poukom. Jer kako čuveni filozof Heraklit kaže: svet izgara ali i ponovo se rađa.

Nevidljiva, ali srećna domaćica?

      Da li ste se ikad zapitali, zašto za neke nazive profesija, imamo jednu imenicu, bez obzira kom polu se profesija pripisuje. Imamo ''sudiju'', bez obzira da li se on zvao Marija ili Marko. Put ka rešavanju tog problema, nedavno je postavila  Evropska Unija, kao jedan od uslova za ulazak u zajednicu. U zborniku rodno- senzitivnog jezika nalazi se 2386 imenica ženskog roda, koje se odnose na imena profesija.

     Naime, Evropska Unija zahteva rodnu ravnopravnost u jeziku iliti rodnu senzibilnost, jer nije sudija, već sudinica Marija.

      Ali, da li smo mi morali da čekamo, da nam Evropska Unija  postavi taj zahtev, i da jednako priznamo značaj oba pola? Još od kraja sedamdesetih godina 20. veka,  prvi pokreti ''ženskih grupa'' u Srbiji, pokušale su da ženama daju mesto, koje im ravnopravno pripada. No, tek sa prvim demokratskim promenama 2000. godine, krenuli su prvi konkretni radovi na osnaživanju žena  i njihovoj integraciji u društvo.

      Naravno, koren ovog problema leži u društvenom i kulturnom kontekstu, i običajima koji se tiču žena i muškaraca i njihovim odnosima. Sve se svodi na prevlast onog superiornog(muškarac)  i povinovanje onog inferiornog(žena), što predstavlja posledicu različitih društvenih predrasuda. Ovakve društvene konstrukcije, kao pojavu imaju seksizam u svim oblastima, posebno u javnoj sferi.

     ,, Samo 18% svetskog medijskog prostora, posvećeno je ženama, rezultati su studije analize, sprovedene u sedamdeset zemalja sveta. Trebaće 160 godina da se dostigne 50%.'' (Blic)

      Dakle, najveću ulogu u podupiranju ove pojave, imaju mediji, kao jedni od najvažnijih činilaca u društvu, sa ulogom kreiranja stvarnosti.  Vladajuće predstave, veoma zavise od načina reprezentovanja u medijima. Nadovezujući se na to, medijski sadržaji  jesu odraz postojeće kulture, i upućuju na one grupe koje su dominantne.

     Alarmantna situacije jeste u svim sferama medija. Istraživanja različitih nevladinih organizacija navode, kako se žene i dalje ogledaju kao ''nota razbribrige''. Tekstovi posvećeni njima, prepuni su stereotipnog jezika, koje ih povezuju isključivo za brak, decu i porodicu. Takođe se može uvideti, da je njihovo prisustvo više u fotografijama( čak 10-20% čine žene), koje obavezno izgledaju nerealno, stvarajući opet, neki stereotip koji se nameće društvu. Kada je reč o televizijskim emisijama, istraživanja su pokazala da se one najčešće pojavljuju u ulogama voditeljki, a da se ređe pozivaju u goste kada se raspravlja o ''ozbiljnim temama''.

     S druge strane, pojava interneta potpomogla je iskorenjivanju ovih pojava. Sve je više sajtova koji se bave isključivo tematikom koje tiču samo žena. Zatim, sve je više licenciranih magazina i časopisa, čiji sadržaji prevazilaze sterotipne teme porodice i braka, a čitateljke uvode u ozbiljnije ženske forme. Međutim, postavlja se pitanje, da li je bitno da postoji sve veći broj, koji će se baviti ''ženskim pitanjima'' ili je dovoljan i mali broj onih, čiji će kvalitet biti presudan.

      Po istraživanju Ženskog informaciono-dokumentarnog  trening centra, ''zvanična slika žene'' je:  lepa, bela, heteroseksualna, urbana, a sa druge strane dobra majka više dece, vezana za porodicu. O njihovim pravima se pitaju muškarci, najmanje se predstavljaju u politici i ekonomiji a najviše u subkulturi. O njima se govori kada je reč o aferama i ubistvima, gde su oštro kritikovane i osuđivane. O njima se piše ili se pominju u svega 31% objavljenih članaka u štampanih medija.

      Postojanje snažne, emancipovane, sposobne i obrazovane žene... bačeno je u margine društva. Ali progres je nemoguće zaustaviti, a žene su pronašle način da to saznaju.

U laži su kratki džepovi

    Odluka Ministarstva prosvete da u školskoj 2010/2011. godini, na teret države upiše hiljadu i dvesta Roma na fakultete po izboru, pokazalo se kao veoma loše sproveden projekat. Sve veći broj studenata odustaje od daljeg studiranja, ili je veoma nezadovoljno zbog kako kažu: ''neispunjenih obećanja države''.

      U planu projekta, koje je predstavilo Ministarstvo, svim Romima koji su se prijavili na fakultete po odabiru, bilo je odobreno studiranje. Njima je ponuđeno plaćanje svih troškova: od školarina do prijava ispita.  Međutim, studenti nisu naišli na ispunjeno obećanje, i mnogi su ostavljeni na cedilu.  

,,Rekli su da ćemo imati plaćenu menzu, dom, ispite knjige, sve! Ali ništa od toga. Ja jednostavno, nemam novca za sve to'' navodi studentkinja I.D. koja je napustila fakultet ovog semestra.

     Oni koji su pak, prevazišli finansijske probleme i ostali na fakultetima, naišli su na veliko nerazumevanje i nezainteresovanost profesora.

,,Smatram da profesori uopšte nisu upućeni u to, šta je nama potrebno. Na skali od jedan do deset, ceo program studiranja bih ocenio peticom''.- izrazio je nezadovoljno, student Filozofskog fakulteta, M.P (20)  i naglašava da njegovi  romski sunarodnici, upisuju veoma teške fakultete zbog neinformisanosti, a potom ih napuštaju zbog loše obrazovne osnove. Problem vidi u nedostatku ljudi koji bi se bavili njihovim adekvatnim usmeravanjem.

     Po istraživanju koje je sproveo Centar za Inkluziju Roma, kao i Romski informativni centar, za studente Rome se zahteva ''poseban tretman'',  zbog  kako navode, njihove još uvek, krhke integracije u društvo.  Profesor medijskog prava nacionalnih manjina, Jan Briza, potvrđuje ovu činjenicu  i dodaje: ,,Veoma je važno da se Romima pruži podrška još u predškolskim ustanovama, jer se u praksi pokazalo da su Romska deca, koja su uključena u sistem obrazovanja- počev od predškolskog, postizala dobar uspeh tokom daljeg školovanja.''  Kao odličan primer, navodi predškolsku ustanovu u Kragujevcu, gde Romi, već na početku dobijaju priliku, da odlično savladaju srpski jezik i bez problema završe školu.

   Naizgled važan i velikodušan potez Ministarstva, naišao je i na negodujuću reakciju javnosti.  Studenti, koji ne pripadaju romskoj etničkoj grupi, ovaj potez nazvali su ''čistom diskriminacijom i licemerjem'', jer kako navode, Srbija još uvek nije zemlja, koja je u mogućnosti da određenoj grupi pruža povlastice, dok ostatak naroda ''grca u siromaštvu''.

    Ceo projekat upisa na fakultete, takođe je deo, prve međunarodne inicijative ,,Dekada Roma 2005-2015'', u okviru koje se vlade centralnih i jugoistočnih delova Evrope zauzimaju za poboljšanje socijalno-ekonomskog statusa Roma u oblastima zapošljavanja, obrazovanja i zdravstva.