Time passes by...

Otvaram oči, upirem pogled ka stolu tik iznad moje glave. Pogledom tražim to kockasto čudo iz Kine, čiji me otkucaji uvek podsećaju na to, kako vreme ide, leti... a ja nemam moć da ga kontrolišem. Iznad mene je, dominira, naređuje, nameće rokove. Tačno je podne. Ustajem iz kreveta, izlazim na terasu, pogled mi odvlače deca u dvorištu pored, skaču, vrište, igraju se. Raspust je. Lice mi obuzima jedinstven osećaj zadovoljstva, usne razvlačim u širok osmeh. Uspela sam. Nataša 1- Vreme 0.

-Meni si našao da namećeš rokove!? Januarski-down, junski- down. Haaaa!

-Pa da, testirao sam te, da vidim kako ćeš se izboriti sa pritiskom i da li ćeš dokazati da vrediš. Imaš li predstavu koliko ljudi, samo čeka tvoje greške, tvoj pad. Vidim, snašla si se. Za sada.

-Ahahahaha, baš vickasto od tebe. A mene je baš briga šta tamo neki zavidni i besposleni umovi misle.

-Znaš i sama da ti je stalo. Previše te je briga šta okolina misli, ti tako gradiš i održavaš svoj ego. Ego je čini mi se, tvoje najveće blago ali i poražavajuća slabost. Koliko god se trudila, toneš u konformizam.

-Grešiš, ti personifikovani pojmu vremena. Ne bih to tako nazvala.

-Naaatašaaa!

-Doobro, dobro, u pravu si. Ego je taj koji me pokreće, koji mi daje snagu i volju da budem uspešnija i bolja. Nazovi me prepotentnom, ali što sam uspešnija, to me je manje briga šta bilo ko od tih dušebrižnika govori. Mada fali mi, fali mi hrabrosti da budem svoja...

-Izvukla si se, ali šta je poenta celog ovog tvog posta? Planiraš da se hvališ nešto, ili šta?

-Neću se hvaliti. Nije mi interesantno, šta, očistila sam prvu godinu sa prosekom 9,21... big deal. Kad budem osetila posledice sve toga, hvaliću se. - Nego vremenu, šta dalje? Sledeći izazov, moliću. Možda neki poslić u medijima, ha, šta kažeš?

-Kako to misliš? Budi strpljiva. Uživaj za početak. Zar nisi dobila sve što si oduvek želela?! Studiraš ono što voliš, živiš u gradu u kom si oduvek htela da živiš. Imaš društvo i kolege, koje te čine srećnom i zadovoljnom. Svaki dan imaš neki novi izazov, život ti nije dosadan. Šta više poželeti? Neko nema ni to. A ti... nikad zadovoljna.

-Pa, u pravu si... šta više poželeti. Imam čak i porodicu na okupu. Mamu, tatu, sestru... tu su uvek kad zatreba. Oni su moja energija.

-Voliš da zavaravaš sebe nekad, tako?

-Ne znam o čemu pričaš? Zar može da postoji nešto više i lepše od porodice?! Šta još može da mi fali?

-Fali ti on.

Ovo nije obican maturski rad

Ovo nije običan maturski rad, ovo je svedočanstvo, ispisani redovi različitih životnih mogućnosti, neodlučnosti i pravih odluka. Na nama je da odlučimo kakav će ishod tih odluka biti.
Gledam sebe, ta tmurna kancelarija, zagušljiva prostorija iz koje sa svih strana izvire taj čudan miris memle, vlage i budji. Vrućina je, ovo staro zdanje ne podnosi klimatske uređaje. Brišem čelo vlažnom maramicom. Klatim se, a stolica škripi. Sedim za elektronskom pisačom i analiziram dnevnu količinu emisije ugljen dioksida iz Pančevačke rafinerije. Taj miris štipa, boli...a tako je svaki, baš svaki dan. Mučno mi je. Održava me jedino ljubav, ljubav prema onome sto radim. Bila sam na zadatku.
Čini se, vreme brzo prolazi. Juče smo bili deca, sedeli u školskim klupama, mislili ni o čemu. Nedostaje mi taj period, period bezbrižnosti, krajnje naivnosti i zadovoljstva malim stvarima. Nikada nisam verovala u sudbinu, mi sami smo krojači naše budućnosti. Niko drugi, do nas samih ne utiče ono sto nam predstoji. Verujem u karmu, dobru karmu, koja dobro dobrim vraća.
Telefon zvoni: ,,Hitno dođite do merne stanice''- vikao je glas sa druge strane slušalice. ,,Situacija izmiče kontroli, emisija ugljen dioksida je preko dozvoljene! – nastavio je. Uzimam torbu i trčim ka stanici. U glavi mi hiljadu misli, opet je u mojim rukama spona života svih ljudi u ovom mučnom gradu.
Poslednjih srednjoškolskih dana, svi su pričali o tome gde će i šta će dalje. Nikada mi nije bilo jasno, sta je mene vodilo ka ovoj odluci, odluci da upisem fakultet za Ekologiju i zaštitu životne sredine. Nisam to želela, ali nisam želela ni bilo sta drugo. Nije mi se odrastalo, nisam osetila potrebu za donošenjem tako važne odluke. Posle je sve išlo spontano, pustila sam da me reka nosi. Znala sam, da su ekolozi traženi, da je plata velika, i to je bio presuđujući činilac. Nekim slučajem, svi iz razreda smo završili na istom smeru, jer, kao po defoltu, zaštitari uvek na kraju odu u ekologe. I to mi je ublažilo pad, u ovaj svet odraslih. I tako je krenulo. Svi smo znali da će za nas posla uvek biti. Kako sve u svetu ima neki čudan pomalo apstraktni red, naš posao je zavisio od istih onih ljudi koji su bezočno zagađivali našu planetu. Pravili su od nje mulj i istu onu zelenkasto-smeđu smesu sto izlazi iz cevi tih monstruoznih fabrika. Imali smo zadatak. Ja sam imala zadatak.
Stižem do merne stanice, ulazim, srce mi kuca, hoce da iskoči. Imam osećaj da je ovog puta ono najgore. Već smo par puta upozoravali nadležne na mogućnost abnormalne emisije koja pršti iz rafinerije, ali bezuspešno, a nama su ruke bile vezane. Rafineriju je štitila država i kranje moćni ljudi sa kojima nema razgovora. Bila sam besna na sebe, imala sam zadatak, ali ne i mogućnost da ga ispunim. Ulazim unutra, osoblje je izbezumljeno, čujem kako alarmi sa svih strana pište, crvene se od visokih brojeva. Zatvaram oči, isključujem se na momenat. Visok nivo ugljendioksida, daleko iznad granice normale, stari i bolesni mogu umreti od trovanja. Više hiljada ljudi će oboleti. A ja vezanih ruku. Alarmi pište, ljudi izbezumljeno trče oko mene, pitaju me sta da rade, da li da obaveste medije,državu, nekoga! Ćutim, ne znam, želim da nisam tu.
Otvaram oči. Učionica, vesela i šarena, uvek će mi buditi iskre sreće i zadovoljstva. Školska klupa, sva tako išarana i krajnje neudobna, uvek će me vraćati u te bezbrižne dane. Društvo, oni će uvek biti tu, bićemo zajedno na zadatku, spasavaćemo planet, spasavaćemo Pančevo. Bićemo ekolozi, zaštitnici prirodne sredine. Sada, zatvaramo jedno životno poglavlje, a otvaramo novo. Novo poglavlje, sa višim i plemenitim ciljem.