Daleke 1789. Godine, Evropa je iz mračnog srednjeg veka i prešla u novu eru. Jasno, u pitanju je Francuska iliti Građanska revolucija. Dan kad se u ljudske živote javljaju, prva prava na izbor tj. Slobodnu volju. Ili, kako je to u istoriji zabeleženo, u Staroj Grčkoj, od strane Perikla: ,,Pravo da ljudi idu svojim putem''. Ovo ujedno predstavlja i prvo, izrečeno poštovanje slobodne volje.
Veliki vojskovođa Napoleon Bonaparta, iskoristio je novostečeni poredak tog dela Evrope i svojim vojnim pohodima, propagiranjem donete Deklaracije o ljudskim pravima, prosvetlio svako tlo na koje je kročio. Nažalost, Napoleon nije stigao do Srbije. Dijagnoza stručnjaka, jeste da je Srbija ostala netolerantna na razlike, poštovanje prava i svakako slobodan izbor, naravno, u odnosu na već daleko razvijeniji zapad.
Kretanjem kroz istoriju ironičan se čini pokušaj bivše socijalne države, da u svoje temelje vladavine ,uvrsti tzv. poštovanje suvereniteta, tolerancije i ljudskih prava, a sa druge strane propagira jednopartijski sistem i nemogućnost postojanja i odabira druge političke opcije.
Čini se da čovek teži ka nekoj vrsti hijerahije, u ovom slučaju hijerahije vrednosti, jer na osnovu toga, on formira svoj životni obrazac. Najveću ulogu tu igra država, kao vid autoriteta. Rasklimana hijerahija čini da svako ima, svoj ''pogled na svet'', a kao rezultat, imamo vid ''šizofreničarskog društva'', što i te kako može biti posledica burnih 90ih godina. To se može objasniti time, kako je kultura u suštini sistem i metod društvenog života, zasnovan na hijerahiji vrednosti, ona neizbežno predstavlja vezu sa prošlošću a ujedno i vodič za budućnost.
Kako veza sa prošlošću teško može biti raskinuta, Srbija se danas suočava sa hronično usađenom ''sizofrenijom'' i njenim zatvorenicima. Tako je uspela da se otkaže, pomalo naivna i ishitrena borba za priznavanjem prava, svojevrsnim paradiranjem ulicama, gde iza ćoška vrebaju'' šizofreničari''. Ali nijedno pravo, nije stvoreno tek tako. Svako izboreno i krvlju i znojem, i zalaganjem i besomučnom diplomatijom i zagovaranjem. No, samo paradiranje jeste dokazivanje male koncetracije moći u moru ''sizofreničara'', moći za dobijanjem svojih pet minuta u javnosti. LGBT populacija kao takva nalazi se u asimetričnom položaju u odnosu na svepristutnost i pojavu ljudi ''svakodnevnice''. Odgovor leži u rešavanju te kulturne isfrustriranosti tih istih ''ljudi svakodnevnice'', kojom bi se istisnule etničke i neetničke razlike. Naravno, zdrav kulturni razvoj zavisi od progresa ekonomije. Dakle, sama Parada ponosa, nije samo priznavanje prava homoseksualne populacije već i podstrek u razvoju kulture i stvaranje višeg stepena tolerancije a čiji ishod zavisi od stepena razvijenosti ekonomije.
Do tog časa, još je dalek put. Još uvek se treba izaći iz tranzitnog stanja, konfuzije koju je ostavila prošlost i tek onda možemo slobodno koristiti: Svi su jednaki i slobodni.
Kretanjem kroz istoriju ironičan se čini pokušaj bivše socijalne države, da u svoje temelje vladavine ,uvrsti tzv. poštovanje suvereniteta, tolerancije i ljudskih prava, a sa druge strane propagira jednopartijski sistem i nemogućnost postojanja i odabira druge političke opcije.
Čini se da čovek teži ka nekoj vrsti hijerahije, u ovom slučaju hijerahije vrednosti, jer na osnovu toga, on formira svoj životni obrazac. Najveću ulogu tu igra država, kao vid autoriteta. Rasklimana hijerahija čini da svako ima, svoj ''pogled na svet'', a kao rezultat, imamo vid ''šizofreničarskog društva'', što i te kako može biti posledica burnih 90ih godina. To se može objasniti time, kako je kultura u suštini sistem i metod društvenog života, zasnovan na hijerahiji vrednosti, ona neizbežno predstavlja vezu sa prošlošću a ujedno i vodič za budućnost.
Kako veza sa prošlošću teško može biti raskinuta, Srbija se danas suočava sa hronično usađenom ''sizofrenijom'' i njenim zatvorenicima. Tako je uspela da se otkaže, pomalo naivna i ishitrena borba za priznavanjem prava, svojevrsnim paradiranjem ulicama, gde iza ćoška vrebaju'' šizofreničari''. Ali nijedno pravo, nije stvoreno tek tako. Svako izboreno i krvlju i znojem, i zalaganjem i besomučnom diplomatijom i zagovaranjem. No, samo paradiranje jeste dokazivanje male koncetracije moći u moru ''sizofreničara'', moći za dobijanjem svojih pet minuta u javnosti. LGBT populacija kao takva nalazi se u asimetričnom položaju u odnosu na svepristutnost i pojavu ljudi ''svakodnevnice''. Odgovor leži u rešavanju te kulturne isfrustriranosti tih istih ''ljudi svakodnevnice'', kojom bi se istisnule etničke i neetničke razlike. Naravno, zdrav kulturni razvoj zavisi od progresa ekonomije. Dakle, sama Parada ponosa, nije samo priznavanje prava homoseksualne populacije već i podstrek u razvoju kulture i stvaranje višeg stepena tolerancije a čiji ishod zavisi od stepena razvijenosti ekonomije.
Do tog časa, još je dalek put. Još uvek se treba izaći iz tranzitnog stanja, konfuzije koju je ostavila prošlost i tek onda možemo slobodno koristiti: Svi su jednaki i slobodni.
