Ekspres novinari za nekoliko dana

Jun je mesec i radosni ste što je semestar konačno gotov. Posle položenog predmeta Štampano novinarstvo dobijate zadatak da odradite praksu u lokalnom štampanom mediju, famoznom Dnevniku. Medij poznat po režimskim ispadima u doba Miloševića, vazda predanog samo jednoj strani uz žestoku povredu svih ljudskih i medijskih načela. No kasnije je Dnevnik preuzela korporacija Vac, koja se trudila ali nije uspela da ga pretvori u savremeno transparentno, pluralističko, neutralno i dobro informisano glasilo, pa je Dnevnik ponovo  postao režimsko sredstvo, ovoga puta onih drugih koji su onda bili protiv Miloševića. Nije nego.

Naravno, sve to na stranu, vi morate praksu odraditi u tačno odabranom terminu koji upisujete na dan polaganja ispita. Za odlazak tamo se ne morate posebno pripremiti, jer vas apsolutno ništa zahtevno ne očekuje. 

U eminentnu sivu zgradu na Bulevaru oslobođenja, koja još uvek odiše turbulentnim nam devedesetim stižete u 10 časova. Ulazom u zgradu prolazite pored portira koji vas uglavnom neće primetiti, ali vam je u obavezi da se javite. Kancelarija Novosadske hronike, u kojoj ćete biti raspoređeni, nalazi se na prvom spratu u sobi broj 102. Možda će vas dočekati prazna kancelarije/redakcija, ali ne zamerite – novinarsko radno vreme je fleksibilno. Ali uglavnom bude jedna do dve osobe, kojoj se vi javljate i ulazite u prostoriju gde su smešteni svi novinari, otprilike njih desetak, ukoliko se uopšte pojave. Neko će vas već uputiti da sednete za sto u sredini i čitate novine.

Urednik Novosadske hronike je Vladimir Živković, zamenica urednika je Saška Brzak, a pomoćnica urednika je Zorica Milosavljević. Nikakva sila od uredništva, ali njima se javljate i predajete vesti koje napišete. Od njih troje i dobijate zadatke. Ponedeljkom, kada vi morate da započnete praksu, održava se urednički kolegijum. Tom sastanku vi ne smete da prisustvujete – nisam uspela da saznam zašto.

Pre toga, urednik će vam bubnuti zadatak, kada još niste ni svesni gde ste, i opa, vi na pijaci radite anketu. Na fakultetu vam neće reći kako se anketa tačno radi, niti se ona uopšte spominje kao forma. Ali dobro, snalaženje je majka. Dobićete fotoaparat i idemo, paran broj ispitanika, podjednako zastupljena godišta i pol i eto je anketa. Naravno, uz temu ankete ide i prigodan uvod, objašnjenje problema ili šta vam je već zadatak. Ne zamerite ukoliko sutradan u novinama vidite izmenjen naslov i naravno deo teksta koji mora biti promenjen zbog naslova. Urednik ima maniju menjanja naslova u one neke besmislene, ali eto, to je valjda neki njegov pečat.

Svaki sledeći zadatak je u vidu pisanja sitnih vesti, koje su obično najave, objave, saopštenja, ukratko – servisne informacije o tome kada se kosi trava, koliko košta struja, kada će biti neki događaj i tome slično. Ne očekujte neki poseban koncept tretiranja studenata, jer takvog nema. U redakciji ste samo svoji, ukoliko svojom inicijativom ne stupite u kontakt sa ostalim novinarima, koji to očekuju. Isto važi i za pisanje, slobodni ste da date inicijativu za praćenje nekih događaja, nakon kojih možete napisati svoj izveštaj. Savetujem da se priklonite nekom od novinara koji će vas voditi po terenu. Em što je to idealna prilika da vidite kako stvar izgleda u praksi, em što se tada novinar opusti i kaže vam apsolutno sve što vas interesuje. Tih nedelju dana, shvatićete koliko je izvanredan osećaj posedovati informacije iz prve ruke, pre svih, sedma sila u svakom pogledu.

I tako dan za danom, 5 dana u nedelji. Već trećeg dana, osetićete da ste deo kolektiva u kojoj je atmosfera neverovatno opuštena i gde su novinari pre svega porodica, prijatelji koji kolektivno izlaze na puš- pauzu, redovno obeležavaju sve državne i nedržavne praznike i časte se svakakvim izrazima. Poslednjeg dana, vi neprimetno završavate praksu. Mogu primetiti da ste bili tu i radili nešto, a i ne moraju. Na vama je da li ćete iskoristiti maksimalno to gde ste. Još nekoliko praktičnih saveta za kraj: U WC-u nema sapuna, i većina nosi svoj sopstveni. Nema kafe, osim turske koju morate sami skuvati. Šolja ima, ali uglavnom nisu čiste i moj savet vam je da nosite svoju, koju ćete paziti. Srećno vam ekspres postajanje novinara.

Srpska Džejn Ostin - Mir Jam

  Znate je kao Mir Jam, izvanrednu autorku ekranizovanih romana velike gledanosti  - Ranjeni orao i Greh njene majke, ali je ne znate kao Milicu Jakovljević, novinarku i jednu od prvih boraca za emancipaciju, afirmaciju i prava žena u Srbiji između dva svetska rata.

     Pomalo zaboravljeni, ostavljeni da čekaju idealan trenutak – vraćeni su britko pisani romani čuvene Mir Jam. Vraćena je ona, kao deo vremena, povučena nostalgijom i uspomenama na ono vreme, vreme kada je žena bila ideal čistote, šarma i delikantnosti , a opet borbenosti. Vraćena je opet, ali kao neznanica. Vreme kada je romane uveliko pisala, Milica je već odavno uplivala u novinarski svet, i kroz žurnalistički rad doprinosila  rešavanju problema zapošljavanja i obrazovanja žena.

     Zalagala se da žene dobiju ista prava i dužnosti kao u muškarci, u zemlji gde je muška ruka apsolutno dominirala. Bilo je teško, a prepreka je bilo svuda. Veliki problem je predstavljalo to što je većina ženske populacije tada bila nepismena  i nezaposlena, u potpunosti marginalizovana, no Milica je bila istrajna. Ona je na rafiniran i krajnje blag ali upečatljiv način ukazivala na potrebe žena kroz većinu svojih tekstova. Štaviše, iako je bila urednica modnih editorijala i delova koji su se bavili modom i stilom, svoj pečat je ostavila upravo u tekstovima koji su se bavili suštinskim ženskim problemima. Čuven je njen tekst ''Treba li podići ženi spomenik'', čiji je akcenat bio na tome, da žena treba da bude priznata po bilo kom svom umeću. ,,Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica.'' – govorila je.

   Rođena je u kragujevačkoj gospodskoj porodici, ali je Beograd ipak postao njen grad ubrzo posle Prvog svetskog rata. Kako  joj obrazovanja  nije falilo, bila je jedna od retkih žena koja je u ono vreme francusku i rusku literaturu čitala u originalu. U Beogradu se vrlo brzo snašla u novinskim listovima ,,Novosti'' i ,,Nedeljne ilustracije'' gde je upravo i dobila priliku da se bori za svoje ideale i stvori svoje ime, svoj pseudonim Mir Jam. Znala je koliki je pritisak patrijahalne sredine u kojoj se nalazila, pa su joj tekstovi ipak imali umereniji ton. Umela je da oseti potrebu žena u tom periodu. Zalagala se za instituciju braka, iako je predstavljala feministički pokret u začetku. Podsećala je da žene nisu samo puki objekti želje i razonode već  i majke i sestre sa punim pravima. Posedovala je izražen senzibilitet za rodnu ravnopravnost. Iako je u Nedeljnim ilustracijama pisala o  ženskoj modi, isto tako je i tadašnjoj gospodi govorila o najnovijoj muškoj modi u Parizu.

   Njeni romani, iako pisani sa velikom dozom inspiracije i notama realnog zbivanja, nisu imali nimalo veze sa njenim životom. Mir Jam se nikada nije udavala, iako je ceo svoj život pisala upravo o braku. Dugo je bila u vezi sa jednim glumcem, koji je dugo uzalud godinama prosio. Dokaz da je bila izuzetna spisateljica, liberalnih načela, i spisateljica ispred svoga vremena, pokazuju upravo njeni romani koji su pisani sa velikom dozom erotičnosti za to vreme. Nažalost, svoj značaj kao jedna od pionirki, prvih boraca za ženska prava, emancipaciju i uvažavanje osećanja žena, Mir Jam je dočekala tek sada kada su oči opet uprte u njen lik i delo. Ona je svoj život okončala sama, na ivici bede, bolesna i zaboravljena te 1952. godine. Na nama je jedino da učinimo da njeno delo, i neumorna borba i zalaganje za prava žena ostanu besmrtni.

Iz afekta

Iz afekta pišem, plačem, vičem, komentarišem, brišem...

Iz afekta ljubim. ..

Iz afekta besnim na društvo, politiku, sistem, birokratiju, fakultet, profesore, glupost, nerazumevanje, pritiskanje, neuviđajnost...

Iz afekta grešim i pogađam...

 Pustite me da govorim i reći ću vam, nemojte me sputavati.

Pustite me, iz afekta.

Da napišem ono što osećam mogu sve manje, pustite me da vam kažem, da vam pričam, jer to mogu beskrajno.

Da kažem, uvek imam, jer ćutanje nije zlato. Recite da vas čuju.

 Dobar glas se naširoko čuje. – prazna sintagma, reći ćete. Ali vi ipak...

Kažite, vičite, promenite nešto!

Srećna vam Nova godina sa zakašnjenjem.