Time passes by...

Otvaram oči, upirem pogled ka stolu tik iznad moje glave. Pogledom tražim to kockasto čudo iz Kine, čiji me otkucaji uvek podsećaju na to, kako vreme ide, leti... a ja nemam moć da ga kontrolišem. Iznad mene je, dominira, naređuje, nameće rokove. Tačno je podne. Ustajem iz kreveta, izlazim na terasu, pogled mi odvlače deca u dvorištu pored, skaču, vrište, igraju se. Raspust je. Lice mi obuzima jedinstven osećaj zadovoljstva, usne razvlačim u širok osmeh. Uspela sam. Nataša 1- Vreme 0.

-Meni si našao da namećeš rokove!? Januarski-down, junski- down. Haaaa!

-Pa da, testirao sam te, da vidim kako ćeš se izboriti sa pritiskom i da li ćeš dokazati da vrediš. Imaš li predstavu koliko ljudi, samo čeka tvoje greške, tvoj pad. Vidim, snašla si se. Za sada.

-Ahahahaha, baš vickasto od tebe. A mene je baš briga šta tamo neki zavidni i besposleni umovi misle.

-Znaš i sama da ti je stalo. Previše te je briga šta okolina misli, ti tako gradiš i održavaš svoj ego. Ego je čini mi se, tvoje najveće blago ali i poražavajuća slabost. Koliko god se trudila, toneš u konformizam.

-Grešiš, ti personifikovani pojmu vremena. Ne bih to tako nazvala.

-Naaatašaaa!

-Doobro, dobro, u pravu si. Ego je taj koji me pokreće, koji mi daje snagu i volju da budem uspešnija i bolja. Nazovi me prepotentnom, ali što sam uspešnija, to me je manje briga šta bilo ko od tih dušebrižnika govori. Mada fali mi, fali mi hrabrosti da budem svoja...

-Izvukla si se, ali šta je poenta celog ovog tvog posta? Planiraš da se hvališ nešto, ili šta?

-Neću se hvaliti. Nije mi interesantno, šta, očistila sam prvu godinu sa prosekom 9,21... big deal. Kad budem osetila posledice sve toga, hvaliću se. - Nego vremenu, šta dalje? Sledeći izazov, moliću. Možda neki poslić u medijima, ha, šta kažeš?

-Kako to misliš? Budi strpljiva. Uživaj za početak. Zar nisi dobila sve što si oduvek želela?! Studiraš ono što voliš, živiš u gradu u kom si oduvek htela da živiš. Imaš društvo i kolege, koje te čine srećnom i zadovoljnom. Svaki dan imaš neki novi izazov, život ti nije dosadan. Šta više poželeti? Neko nema ni to. A ti... nikad zadovoljna.

-Pa, u pravu si... šta više poželeti. Imam čak i porodicu na okupu. Mamu, tatu, sestru... tu su uvek kad zatreba. Oni su moja energija.

-Voliš da zavaravaš sebe nekad, tako?

-Ne znam o čemu pričaš? Zar može da postoji nešto više i lepše od porodice?! Šta još može da mi fali?

-Fali ti on.