Status kvo iz očaja

     Kako je jednom čuveni američki režiser, Orson Vels kazao: ,,Um može biti kao padobran, funkcioniše samo kad je otvoren''. Zašto baš njegov citat? Upravo zbog toga, što današnje društvo izgleda kao jedan loše režiran film, koji se publici servira kao bezazleni, distraktivni, paket osecaja ugodnosti. Ali kao i svaki loše upakovan produkt,( da li film ili možda društvo) finalni proizvod je lako kvarljiv. Razuman korak je saniranje načinjene štete.

       Društvo je teško popraviti ali ne i nemoguće. Međutim postoje ona, koja su naprosto prihvatila trenutno stanje- status kvo, a sa takvima, vreme je ključno. Teško je pomeriti se iz tog stanja, teško je, jer pruža neodoljivi osećaj sigurnosti i pripadanja. Nisi ni svestan da problem postoji i negiraš njegovo postojanje , jer i dalje ti je lepo i udobno. Odbijaš promenu, jer zahteva napor, a sve zbog tamo neke neizvesnosti.

     Time, navode stručnjaci, potrebno je usmeriti snage ka toj lenjoj jedinki društva, i doći do prevazilaženje  ustaljenog razmišljanja većine, sa ciljem prihvatanja sveprisutne različitosti. Često citirana premisa sociologa, jeste da promene uvek kreću od pojedinca.

      Alarm nam uključuju, mladi iz Centra za prava deteta, koji ističu, da je skoro 30 odsto mladih u srednjim školama spremno da pretuče druga homoseksualca, petina ih favorizuje etnički čistu državu , dok ostatak uopšte nema pojma koja su njegova prava. ,,Mladima je neophodno da se osećaju i psihički i fizički sigurno'', dodaje Centar.

     Da li nam to mladi poručuju, koliko je ''saniranje'' potrebno našem društvu? Posledice građanskih ratova, doveli su državu do mukotrpne tranzicije, koja je uzela svoj danak. Okvir društva postao je previše uzak i tesan, za sve one ''različite''. Višegodišnja izolacija i slab protok informacija, stvorilo je pogodno tlo za masovno ''razmnožavanje'' stereotipa i predrasuda. Stvoreni su nasilni načini etiketiranja i diskriminacije. Manjinske grupe, su te na koje se sav bes i agresija usmeravaju.

     Odrastanje u takvom društvu nije bilo lako. Mehanizmi delovanja stereotipa i predrasuda već su utkani u svest, i nevidljivo se prostiru se  kroz sve aspekte društva. Ismevati različite pripadnike država, etničkih grupa, veroispovesti, uglavnom kroz viceve, provlači se kao normalno i prihvatljivo. – navode autorke rada ''Ni crno ni belo''- modela za rešavanja problema postojanja predrasuda, i zaključuju, da se društvo nosi razmišljanjem : ,,nismo mi krivi, oni su'', naravno po principu ''okrivi žrtvu''.

     Reforma u školstvu, bitan je reper za pokretanje pravog rešenja za ''konstantno okrivljavanje''. Autorke još smatraju da je veoma važno razvijati alternativne stavove kod mladih, kao glavni oslonac promenama koje nam predstoje. Neophodno je da se mladi osnaže i preuzmu ulogu, kojom će doprineti stvaranju jednog filma, filma sa poukom. Jer kako čuveni filozof Heraklit kaže: svet izgara ali i ponovo se rađa.

Nevidljiva, ali srećna domaćica?

      Da li ste se ikad zapitali, zašto za neke nazive profesija, imamo jednu imenicu, bez obzira kom polu se profesija pripisuje. Imamo ''sudiju'', bez obzira da li se on zvao Marija ili Marko. Put ka rešavanju tog problema, nedavno je postavila  Evropska Unija, kao jedan od uslova za ulazak u zajednicu. U zborniku rodno- senzitivnog jezika nalazi se 2386 imenica ženskog roda, koje se odnose na imena profesija.

     Naime, Evropska Unija zahteva rodnu ravnopravnost u jeziku iliti rodnu senzibilnost, jer nije sudija, već sudinica Marija.

      Ali, da li smo mi morali da čekamo, da nam Evropska Unija  postavi taj zahtev, i da jednako priznamo značaj oba pola? Još od kraja sedamdesetih godina 20. veka,  prvi pokreti ''ženskih grupa'' u Srbiji, pokušale su da ženama daju mesto, koje im ravnopravno pripada. No, tek sa prvim demokratskim promenama 2000. godine, krenuli su prvi konkretni radovi na osnaživanju žena  i njihovoj integraciji u društvo.

      Naravno, koren ovog problema leži u društvenom i kulturnom kontekstu, i običajima koji se tiču žena i muškaraca i njihovim odnosima. Sve se svodi na prevlast onog superiornog(muškarac)  i povinovanje onog inferiornog(žena), što predstavlja posledicu različitih društvenih predrasuda. Ovakve društvene konstrukcije, kao pojavu imaju seksizam u svim oblastima, posebno u javnoj sferi.

     ,, Samo 18% svetskog medijskog prostora, posvećeno je ženama, rezultati su studije analize, sprovedene u sedamdeset zemalja sveta. Trebaće 160 godina da se dostigne 50%.'' (Blic)

      Dakle, najveću ulogu u podupiranju ove pojave, imaju mediji, kao jedni od najvažnijih činilaca u društvu, sa ulogom kreiranja stvarnosti.  Vladajuće predstave, veoma zavise od načina reprezentovanja u medijima. Nadovezujući se na to, medijski sadržaji  jesu odraz postojeće kulture, i upućuju na one grupe koje su dominantne.

     Alarmantna situacije jeste u svim sferama medija. Istraživanja različitih nevladinih organizacija navode, kako se žene i dalje ogledaju kao ''nota razbribrige''. Tekstovi posvećeni njima, prepuni su stereotipnog jezika, koje ih povezuju isključivo za brak, decu i porodicu. Takođe se može uvideti, da je njihovo prisustvo više u fotografijama( čak 10-20% čine žene), koje obavezno izgledaju nerealno, stvarajući opet, neki stereotip koji se nameće društvu. Kada je reč o televizijskim emisijama, istraživanja su pokazala da se one najčešće pojavljuju u ulogama voditeljki, a da se ređe pozivaju u goste kada se raspravlja o ''ozbiljnim temama''.

     S druge strane, pojava interneta potpomogla je iskorenjivanju ovih pojava. Sve je više sajtova koji se bave isključivo tematikom koje tiču samo žena. Zatim, sve je više licenciranih magazina i časopisa, čiji sadržaji prevazilaze sterotipne teme porodice i braka, a čitateljke uvode u ozbiljnije ženske forme. Međutim, postavlja se pitanje, da li je bitno da postoji sve veći broj, koji će se baviti ''ženskim pitanjima'' ili je dovoljan i mali broj onih, čiji će kvalitet biti presudan.

      Po istraživanju Ženskog informaciono-dokumentarnog  trening centra, ''zvanična slika žene'' je:  lepa, bela, heteroseksualna, urbana, a sa druge strane dobra majka više dece, vezana za porodicu. O njihovim pravima se pitaju muškarci, najmanje se predstavljaju u politici i ekonomiji a najviše u subkulturi. O njima se govori kada je reč o aferama i ubistvima, gde su oštro kritikovane i osuđivane. O njima se piše ili se pominju u svega 31% objavljenih članaka u štampanih medija.

      Postojanje snažne, emancipovane, sposobne i obrazovane žene... bačeno je u margine društva. Ali progres je nemoguće zaustaviti, a žene su pronašle način da to saznaju.

U laži su kratki džepovi

    Odluka Ministarstva prosvete da u školskoj 2010/2011. godini, na teret države upiše hiljadu i dvesta Roma na fakultete po izboru, pokazalo se kao veoma loše sproveden projekat. Sve veći broj studenata odustaje od daljeg studiranja, ili je veoma nezadovoljno zbog kako kažu: ''neispunjenih obećanja države''.

      U planu projekta, koje je predstavilo Ministarstvo, svim Romima koji su se prijavili na fakultete po odabiru, bilo je odobreno studiranje. Njima je ponuđeno plaćanje svih troškova: od školarina do prijava ispita.  Međutim, studenti nisu naišli na ispunjeno obećanje, i mnogi su ostavljeni na cedilu.  

,,Rekli su da ćemo imati plaćenu menzu, dom, ispite knjige, sve! Ali ništa od toga. Ja jednostavno, nemam novca za sve to'' navodi studentkinja I.D. koja je napustila fakultet ovog semestra.

     Oni koji su pak, prevazišli finansijske probleme i ostali na fakultetima, naišli su na veliko nerazumevanje i nezainteresovanost profesora.

,,Smatram da profesori uopšte nisu upućeni u to, šta je nama potrebno. Na skali od jedan do deset, ceo program studiranja bih ocenio peticom''.- izrazio je nezadovoljno, student Filozofskog fakulteta, M.P (20)  i naglašava da njegovi  romski sunarodnici, upisuju veoma teške fakultete zbog neinformisanosti, a potom ih napuštaju zbog loše obrazovne osnove. Problem vidi u nedostatku ljudi koji bi se bavili njihovim adekvatnim usmeravanjem.

     Po istraživanju koje je sproveo Centar za Inkluziju Roma, kao i Romski informativni centar, za studente Rome se zahteva ''poseban tretman'',  zbog  kako navode, njihove još uvek, krhke integracije u društvo.  Profesor medijskog prava nacionalnih manjina, Jan Briza, potvrđuje ovu činjenicu  i dodaje: ,,Veoma je važno da se Romima pruži podrška još u predškolskim ustanovama, jer se u praksi pokazalo da su Romska deca, koja su uključena u sistem obrazovanja- počev od predškolskog, postizala dobar uspeh tokom daljeg školovanja.''  Kao odličan primer, navodi predškolsku ustanovu u Kragujevcu, gde Romi, već na početku dobijaju priliku, da odlično savladaju srpski jezik i bez problema završe školu.

   Naizgled važan i velikodušan potez Ministarstva, naišao je i na negodujuću reakciju javnosti.  Studenti, koji ne pripadaju romskoj etničkoj grupi, ovaj potez nazvali su ''čistom diskriminacijom i licemerjem'', jer kako navode, Srbija još uvek nije zemlja, koja je u mogućnosti da određenoj grupi pruža povlastice, dok ostatak naroda ''grca u siromaštvu''.

    Ceo projekat upisa na fakultete, takođe je deo, prve međunarodne inicijative ,,Dekada Roma 2005-2015'', u okviru koje se vlade centralnih i jugoistočnih delova Evrope zauzimaju za poboljšanje socijalno-ekonomskog statusa Roma u oblastima zapošljavanja, obrazovanja i zdravstva.